Krivica ga je izjedala iznutra. Najviše ga je mučila pomisao da bi Danica mogla da zatraži razvod. U njegovoj glavi stalno se vrtela ista slika: kakvo je to poniženje za jednu ženu da dođe u stan muževljeve ljubavnice samo da bi preuzela bolesnog supruga i odvela ga na lečenje.
Borislav je želeo još nešto da kaže Danici, ali kao da mu je snaga potpuno iscurila. Reči su mu ostale zarobljene negde u grudima. Ona je to primetila i nežno mu prislonila prst na usne.
— Tiho… nemoj da se naprežeš — izgovorila je blagim, smirujućim glasom. — Moraš da čuvaš energiju.
Još neko vreme sedela je pored njegove postelje. Dlanom mu je lagano prelazila preko ruke, kao da tim pokretom pokušava da mu prenese sigurnost. Govorila je kako ga čeka ozbiljna terapija, ali i to da veruje da će zajedno izdržati sve što dolazi. Nije sumnjala da će se izboriti.
— Sutra ću opet doći — rekla je na rastanku i jedva primetno ga poljubila u čelo.
Borislav je s nestrpljenjem očekivao njen sledeći dolazak. Oduvek je voleo Danicu, ali su se s godinama osećanja promenila. Ostala mu je oslonac, najbliži čovek i pouzdan saputnik kroz život, ali ga kao žena već dugo nije uzbuđivala. Ipak, sada, prikovan za krevet, slab i bespomoćan, osećao je prema njoj ogromnu zahvalnost. U mislima je sebi dao obećanje da će prekinuti odnos s Anitom Vukčević i da više nikada neće skrenuti s puta koji vodi kući.
Zbog stalnog uzimanja lekova obuzimala ga je neprestana pospanost. Danica mu je usput napomenula da će morati da potpiše neku medicinsku dokumentaciju. Ta pomisao ga je zamorila — zar ona to ne bi mogla da završi umesto njega?
Jednog dana, kada mu je bilo naročito loše, Danica je ušla u sobu zajedno s još jednom ženom. Predstavila se kao Spomenka Tóth ili možda Vida Lazić — Borislav nije bio siguran, jer mu se sve činilo prigušeno, kao da zvukovi plutaju oko njega. U glavi mu se vrtelo, a kapci su mu postajali sve teži.
„Verovatno je neko iz bolničkog osoblja“, pomislio je, želeći samo da što pre utone u san.
— Borislave, moraš da potpišeš papire pred Spomenkom Tóth — rekla je Danica. — One iste o kojima smo već pričali.
— Pročitaću vam sadržaj dokumenata — nadovezala se žena i spremila se da započne.
Međutim, Borislav je jedva primetno pomerio ruku i tiho rekao da nema potrebe da čita. Spreman je da sve potpiše bez gledanja.
— Neka Danica pročita, ako treba — prošaputao je. — Samo mi dajte olovku. Sve te saglasnosti smo već bezbroj puta pretreli.
Papiri su ubrzo bili potpisani. Danica je potom ispratila ženu iz sobe, a Borislavu se učinilo da je, kada su ostali sami, tiho odahnula.
— To su samo medicinski formulari, izvini što sam te morala dodatno umarati — rekla je sa saosećanjem.
— U redu je… — promrmljao je on. — Sad bih malo spavao, ako može. Baš mi je teško da pričam.
Danica ga je poljubila i rekla da može da odmara koliko god mu je potrebno. Sama je izašla iz sobe brzim korakom, vidno rasterećena.
Punih četrnaest dana dolazila je svakodnevno u bolnicu, donosila mu topao bujon, osmehivala se i bodrila ga. Umirivala ga je i stalno ponavljala da će sve biti u redu čim se Borislav ponovo osovi na noge.
Posle izvesnog vremena otpustili su ga kući. I dalje je bio slab i zavisan od tuđe pomoći, ali više nije želeo da ostane u bolnici. Danica je nastavila da brine o njemu, bez ijedne reči prekora ili zamerke. Ponekad bi Borislav, posmatrajući je u tišini, osećao kako mu se u grudima mešaju olakšanje, stid i nemir koji još nije umeo da objasni.
