Nevena Cvetković stajala je nepomično kraj prozora u dnevnoj sobi, zagledana u ženu koja ju je do pre samo nekoliko minuta oslovljavala sa „ćerko“ i osmehivala joj se kao najrođenijoj. Sada je Bosiljka Radić stajala nasred prostorije, stežući papire u rukama, a lice joj je bilo izobličeno besom koji više nije ni pokušavala da sakrije.
Sve je počelo tog subotnjeg jutra. Nevena je u kuhinji spremala doručak kada je zvono na vratima naglo prekinulo tišinu stana. Ognjen je otišao u teretanu, a nikoga nisu očekivali.
— Nevena, zlato moje! — uskliknula je Bosiljka čim su se vrata otvorila, gotovo ulećući u hodnik sa velikom torbom preko ramena. — Kako si? Kako te služi zdravlje?
Odmah iza nje, pomalo nespretno, provukao se nepoznat muškarac oko pedesetih godina, u tamnom, besprekorno ispeglanom odelu.
— Izvinite, a vi ste? — zbunjeno upita Nevena.
— Ovo je Zdravko Balogh, advokat — objasnila je Bosiljka tonom koji je odavao važnost situacije. — Došli smo jednim poslom.
Neveni se stomak neprijatno stegao. Kakvim poslom? I zašto bez Ognjena?
— Izvolite, sedite… Hoćete li kafu ili čaj? — ponudila je pristojno, iako joj je nelagodnost već bridela pod kožom.
— Nemamo vremena za gubljenje — odsečno reče Bosiljka, smeštajući se na kauč i tapšući mesto pored sebe. — Dođi, da popričamo kao porodica.
Advokat je bez reči spustio akt-tašnu na sto i izvukao uredno složenu fasciklu.
— Znaš, draga moja — započela je svekrva iznenađujuće blagim glasom — cele noći sam razmišljala o tebi i Ognjenu. Mladi ste, lepi, a živite pod kirijom. To je bacanje para!
Nevena se namršti. Pod kirijom? Stan u kojem su živeli bio je njen, kupljen godinama pre nego što je upoznala Ognjena, i to od novca koji je sama zaradila.
— Mama Bosiljka, ovaj stan je moje vlasništvo — podsetila je smireno. — To sam vam već pričala.
— Ma dobro, dobro, znam — odmahnu rukom Bosiljka. — Ali vi ste sada bračni par. A u braku se sve deli. Pomislila sam da bi bilo najprirodnije da polovinu stana prepišeš na Ognjena. Čisto da se zna red.
— Kakav red? — tiho upita Nevena, osećajući kako joj dlanovi postaju hladni.
— Pa da se zna da je muškarac gazda u kući — približila joj se Bosiljka i snizila glas. — Ovako ispada da živi kod tebe, kao podstanar ili, ne daj Bože, na tvojoj grbači.
Zdravko Balogh diskretno pročisti grlo i izvuče nekoliko papira.
— Pripremio sam ugovor o poklonu polovine nepokretnosti — reče profesionalno. — Sve je u skladu sa zakonom, potrebno je samo da potpišete.
Nevena uze dokumenta, prsti su joj blago podrhtavali. Na vrhu je jasno stajalo: Ugovor o poklonu — prenos 1/2 stana na Ognjena Aleksića. Sve je već bilo spremno. Nedostajao je samo njen potpis.
— Vi ovo ozbiljno? — jedva izgovori.
— A zašto ne bismo bile ozbiljne? — slegnu ramenima Bosiljka. — Ako voliš svog muža, valjda mu veruješ. Ili si se udala bez poverenja?
Nevena polako ustade. U glavi su joj misli jurile jedna drugu. Da li Ognjen zna? Naravno da zna. Kako bi njegova majka inače znala da je stan upisan isključivo na njeno ime? I advokat se nije stvorio slučajno.
— Gde je Ognjen? — upita tiho, ali odlučno.
— U teretani — odgovori Bosiljka, izbegavajući njen pogled. — Smatrale smo da je bolje da ovo rešimo bez njega. Nije prijatno muškarcu da se bavi takvim sitnicama.
— Smatrale smo? — ponovi Nevena. — Ko je to odlučio?
— Ja sam — odbrusi svekrva, blago pocrvenevši. — I šta sad?
U tom trenutku Neveni je sve postalo kristalno jasno. Ognjen ne samo da zna — verovatno je i pokrenuo celu priču. Nije imao hrabrosti da joj to kaže u lice, pa je poslao majku da odradi posao.
Duboko je udahnula, skupila papire u ruke i pogledala ih pravo u oči.
— Znate šta — izgovorila je mirno, ali sa čeličnom odlučnošću u glasu — mislim da je vreme da otvoreno razgovaramo o tome ko je ovde šta planirao i zašto.
