— Mislila sam da ću uspeti. Mislila sam da ću pridobiti njenu naklonost. Kako sam samo bila naivna.
— Nisi bila naivna. Samo dobra. Verovala si u ono najbolje u ljudima. To nije mana.
Telefon je zazvonio oko ponoći. Nikola. Nisam se javila. Onda je stigla poruka: „Miljana, mama je rekla da možeš da se vratiš. Ako se izviniš.“
Pokazala sam poruku mami. Samo je odmahnula glavom.
— I to posle svega što se desilo? Još postavlja uslove?
— Ne razumeju, mama. Misle da sam pukla bez razloga. Da sam se posvađala i otišla. Ne shvataju da je ta odluka sazrevala pet godina.
Sledećeg dana sam otišla u centar za zapošljavanje. Morala sam da tražim posao. Od Nikole nije bilo šta da se očekuje — dokle god je pod majčinim uticajem, pomoći neće biti.
— Imate visoku pravnu spremu? — upitala je službenica centra. — I radno iskustvo?
— Pre pet godina sam radila kao pravnica u građevinskoj firmi. Onda porodiljsko, dete…
— Razumem. Pogledaćemo šta imamo u ponudi.
Bilo je ponuda. Ne tako prestižnih kao ranije, plata manja. Ali to je bio posao. Prilika da započnem novi život.
Uveče je Nikola opet zvao. Ovog puta sam se javila.
— Miljana, šta to radiš? Mama kaže da loše utičeš na mene. Da zbog tebe ne mogu normalno da radim!
— Nikola, otišla sam juče. Kako mogu da utičem na tebe?
— Ne pravi se luda! Znaš da bez Lazara… I bez tebe…
U slušalici su se čuli prigušeni glasovi. Onda se njegov ton promenio — postao je oštar, zvaničan.
— Ovako stoje stvari. Ili se vraćaš i izvinjavaš, ili podnosim zahtev za razvod. I dete ću da dobijem!
— Nikola, to tvoja majka govori?
— Kakve veze ima ko govori? Razumela si uslove?
Spustila sam slušalicu. Sve je bilo jasno. Gordana je prešla na tešku artiljeriju. Pretnje, ucene — njeno omiljeno oružje.
Nedelju dana kasnije našla sam posao. Mala pravna firma, specijalizovana za porodično pravo. Plata skromna, ali redovna. Šefica, Vanja, pokazala je razumevanje.
— A kako ćete s detetom? — pitala je na razgovoru za posao.
— Mama će pomoći. U penziji je, obožava unuka.
— Dobro. Znate, i ja sam prošla kroz to isto. Razvod, malo dete, početi sve ispočetka. Teško je, ali moguće. Najvažnije je da ne odustanete.
Počela sam da radim dve nedelje nakon bega iz kuće svekrve. Bio je to čudan osećaj — ponovo biti potrebna, profesionalna, poštovana. Kolege su me lepo prihvatile. Klijentkinje — uglavnom žene u sličnim situacijama — videle su u meni ne samo pravnicu, već osobu koja razume.
Nikola je nastavio da zove. Čas preti, čas moli, pa opet preti. Prestala sam da se javljam. Svi razgovori — samo preko advokata.
A onda se dogodilo nešto neočekivano. Pozvala me Olivera — ona ista prva ljubav Nikole s kojom me svekrva stalno upoređivala.
— Miljana? Ovde Olivera. Izvinite što smetam. Znam da se ne poznajemo, ali… Možemo li da se vidimo?
Srele smo se u kafiću. Olivera se pokazala kao prijatna žena mojih godina. Ništa od manekenskog izgleda ili „miraza“. Obična, simpatična, umorna.
— Čula sam da ste vi i Nikola… — počela je nesigurno.
— Razišli smo se. Tačnije, ja sam otišla.
— Zbog Gordane?
Iznenađeno sam je pogledala.
— Znate?
Olivera se gorko nasmehnula.
— Kako da ne znam. Bili smo zajedno tri godine. Tri godine me trovala. Govorila Nikoli da sam lovac na pare. Da sam pokvarena. Da nisam dostojna njenog sina. Na kraju nisam izdržala. Otišla sam.
— Ali govorila je da ste iz dobre porodice…
— Moja porodica joj nije odgovarala. Previše obični. Tata — radnik, mama — učiteljica. Nije to bio nivo za njenog dragocenog sina. Sanjala je snajku milionerku. Ili bar ćerku nekog visokog funkcionera.
Razgovarale smo dva sata. Olivera mi je ispričala svoju priču — bolno sličnu mojoj. Ista poniženja, isto Nikolino ćutanje, isti stav „mama je uvek u pravu“.
— Znate, kasnije sam zahvaljivala sudbini što sam otišla — rekla je Olivera na rastanku. — Upoznala sam pravog muškarca. Imamo dvoje dece. Muž me obožava, kao i decu. A njegova mama… umrla je pre pet godina, ali i dok je bila živa ponašala se prema meni kao prema rođenoj ćerki. Nisam znala da to postoji.
Vratila sam se kući osnažena. Ako je Olivera uspela, mogu i ja.
Prošao je mesec dana. Radila sam, Lazar je išao u vrtić (mama mi je pomogla da ga upišem), život se polako sređivao. I tada je stigao poziv za sud. Nikola je podneo zahtev za razvod i određivanje mesta stanovanja deteta.
— Ne brinite — umirila me moja advokatica. — On nema šanse. Dete je malo, uvek je bilo s vama. Imate posao, imate gde da živite. A najvažnije — imate svedoke kako su se prema vama ponašali u toj porodici.
Suđenje je bilo zakazano za dva meseca. Temeljno sam se pripremala. Prikupljala preporuke, potvrde, izjave svedoka. Komšinica iz svekrvine zgrade, draga starica, pristala je da svedoči.
— Sve sam čula kroz zid — rekla je ona. — Kako te ta veštica maltretirala. Kako joj sin ćuti. Čak sam mu jednom rekla — što ćutiš kad ti ženu tako ponižavaju? A on samo slegnuo ramenima.
Dan suđenja je došao. Došla sam sa advokatom i mamom. Nikola — sa majkom i skupim advokatom.
