U supermarketu Aleksandar je sasvim slučajno naleteo na bivšu suprugu Milicu. Kada ga je ugledala, iskolačila je oči i skamenila se. Pred njom je stajao uglađen muškarac, njen bivši muž Aleksandar, s kojim je provela dvadeset dve godine u braku pre nego što su se razveli. Razvod je bio po Milicinoj inicijativi — ona je podnela zahtev, a stan koji je Aleksandar nasledio od dede podelili su uz mnogo svađa. Deda mu je radio u Ministarstvu i poginuo zajedno sa ženom u saobraćajnoj nesreći dok su se vraćali iz sela. Bila je noć, padala jaka kiša, izgubio je kontrolu nad vozilom — ipak nije bio mlad.
— Uh, koliko sam mu krvi popila… Na kraju smo ipak razmenili trosoban stan. Njemu jednosoban, kupio negde skoro na periferiji grada, a ja evo živim u centru. U suštini nisam loše prošla pri razvodu — tako se volela hvaliti poznanicima i rodbini.
Kad ga je napuštala, zlobno i samouvereno mu je predvidela budućnost:
— Zbogom, Aleksandre, propasti ćeš bez mene. Spustićeš se na dno, okružićeš se klošarima ili još gore. Ništa dobro te ne čeka. Dobro si živeo zahvaljujući meni, a sad ti nema spasa! A-ha-ha… Ne pominji me po zlu.
Od njihovog rastanka prošle su četiri godine ili nešto više; nisu se viđali niti znali išta jedno o drugome. Milica ga sada ugleda i pažljivo osmotri od glave do pete kao da proverava da li je to zaista Aleksandar; zatim odmahnu glavom i reče:
— Zdravo! Zar si to stvarno ti, Aleksandre? Izgledaš sjajno — moderno obučen i sa stilom! Čak si podmladio bar deset godina! Šta ti se desilo? A ja mislila da ćeš… daaahh… nisam očekivala.
Aleksandar i Milica su bili u braku; živeli su pristojno, nisu se svađali — sve mirno i glatko. Vremenom im se život učinio kao beskrajna rutina. Sve zato što su živeli samo za sebe. Decu Milica nije želela; kad bi Aleksandar pokrenuo tu temu:
— Joj, Aleksandre, još smo mladi — treba da uživamo za sebe! S decom samo muka! Treba prvo da zaradimo dovoljno novca; dete bi nas samo usporilo.
Aleksandar bi joj popustio jer ju je voleo. Umesto toga trudili su se da kupe moderni nameštaj za stan i neke neverovatno skupe vaze. Milici nikad ništa nije bilo dovoljno. Oboje su radili: Aleksandar i Milica. Trosobni stan opremili su do detalja: lepi servis za ručavanje, moderna garderoba… Milica je smatrala da joj sve to pripada kao zasluga — ona usmerava muža na pravi put; bez nje ne bi mogao tako da živi.
Vreme je prolazilo — dece nije bilo ni na vidiku. Onda dođe trenutak kada odluče da pokrenu posao. Aleksandar otvori malu prodavnicu auto-delova: počeo skromno ali postepeno napredovao. Uz prodavnicu dogradi dodatni prostor i otvori tamo kafić. Vremenom kafić postane popularan i počne lepo da zarađuje.
Milica tada daje otkaz jer im novca ima dovoljno; mužu gotovo više ne pomaže u poslu. Sebe smatra idejnim tvorcem svega toga — ona „rukovodi“ mužem iz senke… Iako ideju za prodavnicu zapravo nije dobila od nje već od školskog druga s kojim se slučajno sreo Aleksandar jednom prilikom…
