A onda se dogodilo nešto što je sve stavilo na svoje mesto.
U ponedeljak se na posao vratila Isidora — koleginica iz njihovog odeljenja. Na prvi pogled bilo je jasno: upravo se vratila s odmora. Blaga preplanulost, sjajne oči i nova frizura. Iz nje je zračila lakoća i svežina. Isidora se smejala, pričala kako su ona i muž učili sina da pliva, kako im je galeb uleteo na balkon i kako se konačno naspavala na morskom vazduhu.
Marija ju je posmatrala i u njoj se sve steglo od zavisti. Upravo tog dana, sedeći na pauzi sa čašom kafe iz automata, konačno je odlučila — ide. Za dve nedelje joj počinje godišnji odmor. Taman dovoljno vremena da sve isplanira.
Marija je otvorila telefon, pronašla link za aranžman u Tivat, izabrala prijatan hotel sa bazenom i doručkom. Zatim je bez oklevanja unela podatke s kartice i kliknula „plati“.
Dve nedelje su prošle neprimetno. Marija je živela u nekom čudnom ritmu — spolja je sve izgledalo isto, ali u mislima je već sedela kraj mora.
Nikola je kao i ranije večeri provodio ispred televizora ili zagledan u telefon. Nije ni primetio kako supruga pakuje kofere i kupuje nove stvari za put.
Sofija je sve to vreme bila kod Nade na selu. Devojčica se osećala srećno — trčkarala bosa po travi, pomagala baki oko jagoda, čitala knjige i nestrpljivo čekala da mama dođe da je poseti. Nije ni slutila da će uskoro krenuti na pravo more.
U subotu Marija se probudila rano. Mirno se umila i obukla. Kuhinja je kao po običaju bila neuredna — kasno sinoć Nikola je kuvao pelmene i nije imao nameru da pospremi za sobom. Marija samo letimično pogleda zatrpanu sudoperu i uzme ključeve od kola.
— Idem po Sofiju. Treba da se okupa i operemo joj stvari. U ponedeljak opet ide kod bake — rekla je mužu prolazeći pored njega.
— Samo da auto bude vraćen do večeri — promrmljao je Nikola.
Marija nije odgovorila. Više nije imalo šta da se kaže.
Kada je stigla na selo, Sofija joj potrča u susret u kupaćem kostimu s kapljicama vode u kosi.
— Mamice! Znaš li ti da sam naučila da ronim! — radosno viknu devojčica.
— Moja pametnica! — Marija ju snažno zagrli sa osmehom. — Toliko sam te poželela!
Dok su razgovarale, Marija usput reče:
— U ponedeljak ujutru idemo na more. Nas dve: samo ja i Sofija.
Nada samo klimnu glavom i reče:
— Prava odluka. Neka dete vidi pravo leto a ti malo odmoriš.
Marija izdahnu s olakšanjem. Sve je već bilo rešeno. Ostalo joj je samo još da dočeka ponedeljak. I šta god Nikola mislio o tome — to više nije njegova briga. Sam kaže: more mu ne treba? Odlično onda.
U nedelju veče Marija isecka povrće za večeru, skuva makarone i skloni tiganj sa prženim pilećim batacima s ringle. Sve izgleda kao obično — kao da nigde ne planira da ide.
Nikola ulazi u kuhinju, proteže se, zeva i baca telefon na sto.
Marija mu postavi tanjir ispred njega, sedne naspram njega i mirno kaže:
— Sutra idem kod mame na selo. Na nedelju dana, možda duže čak… A ko će ti prati košulje – to više nije moj problem.
Nikola zastane s viljuškom u ruci:
— Kako misliš ideš? — upita mršteći obrve.— Počinje ti godišnji odmor… Mislio sam bićeš kući… Da konačno očistiš stan kako treba…
— Ne… odlučila sam: bolje mi bude kad sam kod mame — odgovori Marija istim mirnim tonom.— Ionako nećeš van grada a tamo ima mira… čist vazduh… Biće lepo meni i Sofiji…
Nikola kiselo osmehnu lice pomerajući tanjir:
— Pa naravno… A ja ovde šta? Da sedim sam?
— Sam si rekao kako ti prija kad si sam — podseti ga Marija.— Eto prilike: mir… red… televizor… tvoji omiljeni pelmeni…
Htede nešto reći ali samo odmahnu rukom:
— Dobro… Možda mi stvarno treba malo mira… Bar ću sedeti bez ikog ko mi zvoca…
Te noći još jednom proveri dokumenta, karte i rezervaciju hotela; kofer već stoji kraj vrata spreman za polazak; Sofija spava spokojno ništa ne sluteći; a Mariji prvi put posle dugo vremena lice ozari osmeh: sutra počinje pravo leto – sunce, more… dve srećne devojke: mama & ćerka…
Sledećeg jutra kada su Marija i Sofija izašle iz kuće devojčica veselo pogleda ka koferu pa znatiželjno upita:
