– Odgovorićeš? – Biljana je škiljila.
Jelena je pogledala u ekran. Prst joj je zastao iznad dugmeta. Setila se njegovog pisma, njegovih reči o psihologu. Setila se kako je izgledao te večeri kad ga je isterala – zbunjen, ali još uvek siguran da će se predomisliti.
– Ne znam – iskreno je rekla. – Možda i razgovaram s njim. Ali ne sada.
Biljana je klimnula glavom, a u njenim očima bilo je nešto nalik ponosu. Jelena je isključila telefon i otpila gutljaj kafe. Prvi put posle dugo vremena osetila je da joj život pripada njoj samoj. I šta god da se desi dalje, zna da će se snaći.
Ali duboko u sebi znala je: taj razgovor bio je neizbežan. Dimitrije neće odustati, i možda se zaista menja. A možda i ne. Pitanje je bilo – da li je ona spremna da mu pruži šansu? I ako jeste, pod kojim uslovima?
Jelena je sedela na balkonu, umotana u ćebe. Oktobarsko veče bilo je hladno, a Kraljevo iza prozora tonulo u sive sumrake. U rukama joj je bila šolja biljnog čaja koji je mirisao na nanu i nešto gorkasto – kao njene misli. Prošao je mesec dana otkako ga je izbacila iz stana. Mesec koji joj se činio istovremeno večnim i kao tren oka. Pismo koje joj je ubacio pod vrata ležalo je na kuhinjskom stolu, već izgužvano od silnog čitanja.
– Jelena, kako si? – Biljana je izašla na balkon držeći tanjir sa sendvičima. Ostala joj je preko noći rekavši da Jelena ne sme biti sama. – Sediš i tuguješ?
– Ne tugujem – slabo se nasmešila Jelena. – Razmišljam.
– O njemu? – Biljana se spustila na stolicu pored nje i zagrizla sendvič. – Jeco, nemoj opet to da radiš sebi. Nije on vredan tvojih misli.
Jelena slegnu ramenima. Nije želela da raspravlja o tome. Biljana jeste bila u pravu – Dimitrije nije zasluživao njene misli… ali one su ipak bile tu, uporne kao senke pred spavanje: njegov glas, navika da nervozno vuče rukav košulje… I to glupo pismo u kojem obećava promene… Nije mu verovala… Ili jeste?
– Zove svaki dan – tiho reče Jelena. – Ne javljam se, ali on ne odustaje… I juče… juče mi poslao cveće.
Biljana prevrnu očima.
– Cveće? Ozbiljno? Sad treba da padneš jer potroši par hiljada dinara na buket?
– Nije stvar u tome – Jelena spusti šolju na stočić ispred sebe.– Samo… nikad ranije to nije radio… ni kad smo tek počeli…
Biljana frknu kroz nos, ali joj pogled nakratko zadrhta od sumnje.
– Dobro… Ali valjda ne planiraš da mu oprostiš? Posle svega?
Jelena pogleda prema gradu; svetla lampi presijavala su se po baricama dok negde daleko prolazi tramvaj sa tihim zvukom zvona kroz maglu misli koje nisu imale kraj ni početak… Oprostiti? Ili ne? Umorna od bola… ali umorna i od praznine…
– Ne znam, Biljo… iskreno ti kažem… Ali ne želim nazad ono što smo imali pre… Ako hoće opet biti sa mnom… neka dokaže da to nisu samo reči…
Dimitrije sedi u kabinetu psihologa nervozno čupkajući rukav košulje između prstiju. Kabinet mali, zidovi bež boje obasjani blagim svetlom lampe; žena oko pedeset godina sa kratkom sedom kosom gleda ga pažljivo bez osude… Zvala se Vera i Dimitriju već ide na živce njen smireni glas.
– Dimitrije – sklopi ruke na stolu –, rekli ste da želite promenu… Ali šta to znači za vas?
Dimitrije slegnu ramenima; osećao se kao učenik pozvan kod direktora škole…
– Pa… ne znam tačno… Da više ne budem onakav kakav sam bio…
– Kakav tačno? – Vera blago nagne glavu.– Opisali biste?
Uzdiše gledajući kroz prozor; kiša bubnja po staklu a Kraljevo iza njega deluje strano…
– Takav… sebičan valjda… Nisam primećivao koliko joj teško pada sve to… Mislio sam biće tu zauvek bez obzira šta radim…
– A šta ste radili? – njen glas blag ali pitanje zaseca kao nož…
Dimitrije steže pesnice; nije želeo pričati o porukama ni o flertu ni o tome koliko mu prijalo tuđe interesovanje… Bilo glupo tada ali činilo mu se važno…
– Ponašao sam se kao idiot… flertovao sam… pisao gluposti… Ali nisam spavao ni sa kim! Kunem vam se! Samo mi prijalo što neko obraća pažnju…
Vera klimnu glavom beležeći nešto u blokčić…
– A Jelena? Da li vas ona primećivala?
Dimitrije zaneme; seti se kako ga gledala kad su tek počeli izlaziti zajedno: smejala se njegovim šalama ponosna kad dobio unapređenje… A onda…? Onda postade drugačija…? Ili on postade drugačiji?
– Trudila se… tiho odgovori.– Ali ja nisam video ništa od toga… Mislio sam sve ide svojim tokom…
– I sada? Šta želite sada?
– Želim nju nazad! – odgovori bez pauze.– Ali ne znam kako! Ne javlja mi se! Ne otvara vrata! Čak sam joj poslao cveće! Možete li zamisliti?! A ona ćuti!
– Možda joj treba vreme…? Ili dokazi da zaista menjate sebe…?
Dimitrije klimnu glavom ali unutra sve ključa: dokazi?! Šta još treba uraditi?! Već ide kod psihologa! Piše pisma! Zove svaki dan!… A ona kao da ga više nema među živima…
U međuvremenu Jelena započinje novo poglavlje svog života: upisuje kurs fotografije — davni san koji stalno ostavljala „za kasnije“. Svake subote odlazi u fotostudio gde uči hvatati svetlost i praviti kadar; njen instruktor Stefan — bradati momak vedrog duha — šaljivo kaže kako ima talenat; ona mu ne veruje baš mnogo ali te reči greju dušu…
Jednog dana vraćajući se s kursa svraća do kafića — prijatno mesto s drvenim stolovima i mirisom sveže skuvane kafe; naručuje latte i seda uz prozor gledajući prolaznike kroz kapljice kiše koje klize niz staklo…
Telefon zavibrira — poruka od Dimitrija:
„Jeco, znam da me više ne želiš videti… Ali idem kod psihologa… pokušavam shvatiti zašto sve ovako ispalo… Daj mi priliku za razgovor… Molim te.“
Jelena pročita poruku pa ostavi telefon pored šolje bez odgovora; nije znala šta bi rekla nazad — deo nje želeo ga saslušati makar jednom još jednom čuti njegove reči uživo — drugi deo vrištao: „To ti zamka!“ Opet će obećavati pa ništa neće promeniti….
