Katarina je klimnula glavom. I sama je to osećala. Sa svakim danom Aleksandar je postajao sve blaži, pažljiviji. Govorio je prave reči. Brisao joj naočare (prvi put za dve godine!). Pokrivao je ćebetom. Usput bi je zagrlio preko ramena. Ali sve to bilo je lepljivo, kao džem na čičku. Lažno. Uljuljkano. Više mu nije verovala.
— A ako on ne podnosi zahtev za razvod? — upitala je, kao da opipava teren.
— Vi možete sami. I podneti tužbu za utvrđivanje da brak više nema smisla. Imate dovoljno argumenata. Ovde nije pitanje prava, već snage duha.
Katarina je izašla s podignutim ramenima. Korak je bio napravljen. A u pošti ju je već čekao obrazac zahteva.
Kod kuće, začudo, bilo je tiho. Samo se iz kuhinje čuo prigušeni glas:
— …pa da, naravno. Razumem je ja. Žena sama, bez porodice, bez podrške. Pa ima karaktera, da… Ali može s njom lepo…
Katarina se ukočila. To je bio Aleksandar. S nekim je razgovarao. Prislonila se bliže.
— …ma neću ja nigde ići! Šta ti misliš! Imamo zajednički život ovde, samo što smo trenutno u krizi! Sve ću srediti! Ti ostani ovde zasad… Reći ću joj da imaš problema s pritiskom… Posle će se navići…
Katarina je uletela u kuhinju s izrazom lica od kojeg bi i mikrotalasna prestala da otkucava.
— Navići? — rekla je mirno, čak tiho. — O kome si to sad govorio?
Aleksandar se trgnuo: — Katarina, poslušaj…
— Poslušala sam te već dovoljno! Dosta više! Nisi me samo izdao — ti si me ponizio! Ja nisam neka slučajna žena s ulice! Ja sam osoba koja te volela! Koja te pustila u svoj život! U svoj stan! A ti? Ti si od njega napravio prolaznu stanicu?
On plane.
— Tebi ništa ne valja! Sve radim zbog porodice, a ti…
— Zbog sebe radiš sve to! I zbog svoje majke! A ja sam samo pozadina: „Katarinin stan“, „Katarinin nameštaj“, „Katarinina hrana“… Samo što Katarina više nije vaš švedski sto! Uzmi svoju majku — i napolje!
Jelena se tada već nalazila na vratima.
— Znate šta, Katarina… — rekla je otrovno — Vi ste od početka bili sebični! Vidim ja to jasno: sve mora po vašem, sve „moje“. A u porodici treba da bude naše! I znate šta još? Pavle i ja imamo posebnu vezu još od detinjstva… On mi je jedini sin… A vi ste samo žena koju je našao kad mu nije bilo dobro… Sad vam jednostavno nije pošlo za rukom…
Katarina ju je pogledala dugo i bez emocija; zatim prebacila pogled na Aleksandra.
— Jedini? — upitala ga sa suženim očima — Imaš trideset devet godina… I još si „jedini“? S mamom koja ti bira čarape i pere moje gaćice misleći da su deo „bestidne mode“?
— Ne preteruj sad! — zareža Aleksandar prvi put istinski povišenim tonom — Mama se trudi! A ti znaš samo da komanduješ: sve „moje“, „meni“, „mene“… Porodica nije monolog!
Katarina mu priđe korak bliže; polako; bez vike.
— Porodica znači poštovanje… Da ne dovodiš ljude koje nisam birala… Da me ne stavljaš pred svršen čin… Da iza mojih leđa ne planiraš kako ćete podeliti moj stan… Porodica nije kad sa mamom smišljaš kako će vam biti lakše da me slomite… To se zove zavera… I znaš šta?
Naglo otvori ormar i izvadi fasciklu.
— Evo ga obaveštenje: zvanično imate deset dana da napustite stan oboje… Posle toga ide sud… Hoćete po zakonu? Dobrodošli!
Aleksandru vilica pade pa se zatvori sama od sebe; kao da ju prvi put vidi onakvu kakva jeste: ni nežnu ni brižnu ni udobnu – nego stvarnu; besnu; jaku; ravnodušnu…
A ravnodušnost – gora od mržnje…
— Poludela si – prosikta on – Pa mi smo porodica…
— Ne, Aleksandre… Porodica znači štititi – a ne deliti…
I izašla napolje prvi put – lako.
Sutradan ju probudi zvono telefona:
— Katarina? Ovde Stevan… Predstavljam Aleksandra… Hteli bismo vam ponuditi kompromis…
Katarina se osmehnuła.
