Starija žena je plakala i istovremeno kapala sebi u čašu kapi za smirenje. Kada joj je ćerka prišla, ustala je i zagrlila je.
— Mama… — zbunjeno reče Marija.
— Marija… Znaš, razmišljala sam… Sve je to glupost! Ne znam šta mi je palo na pamet! Nisam mogla da pregazim svoj ponos i dođem kod vas. A danas… Danas mi je postalo tužno što vi slavite, a ja kao neka strankinja, sedim ovde sama. Ipak sam sebi obećala da neću ni zvati ni dolaziti, da vas malo naučim pameti. Ali ne mogu! Duša mi se kida! Sedim i ridam! I ne znam šta da radim. Sama sam sebe kaznila. Valjda sam baš ostarila, postala previše emotivna…
Odjednom se začulo zvono na vratima. Marija ode da otvori i iza vrata ugleda Nevenu i Pavla. On je ipak odlučio da pođe, a izgleda da mu se Nevena pridružila.
— Bako! Nismo naišli ni na jednu gužvu na putu, verovatno su sve već raščistili, sad ništa ne sprečava da pođeš s nama — reče Nevena ulazeći u kuhinju i ugledavši Milicu. — Hajde s nama, važi? Još nismo sekli tortu. Tebi ćemo dati najveće parče, može?
— Dođi ti meni, zlato moje, da te zagrlim! — rekla je Milica brišući suze i pružajući ruke unuci.
— Plakala si? Nemoj plakati, pa meni je rođendan! Hajde da slavimo, važi?
— Idemo, idemo, Nevenice moja draga, samo trenutak — spremila sam ti poklon! — baba Milica obrisala je suze i požurila u sobu po poklon.
— Hvala ti! Ooooj — Nevena prisloni dlanove uz obraze kad vide poklon. — A baba Miljana mi je poklonila potpuno istu takvu lutku. Potpuno istu!
Marija se ukočila bojeći se skandala, ali mama nije rekla ništa, a Nevena dodade:
— Biće one sestre. I volela ću ih jednako mnogo – baš kao što volim svoje bakice!
Baba Milica ponovo obriše suze dok se Marija osmehivala misleći kako je incident završen.
— A stvarno… hajde da jedemo tortu — reče ona sa osmehom…
Isidora Stamenković
