– Možda ima nešto da se prezalogaji? – upitala je Milica sasvim opušteno. – Nisam ništa jela od jutros.
– Može li pasulj s kobasicom?
– Može, – nasmešila se devojka…
– Pa, da pričamo malo o ljubavi? – osokoljen nakon obroka, Marko je ponovo skupio hrabrost. – Obećali ste…
– A šta da se priča o tome? – Milica je tužno uzdahnula. – Sve je to jedna velika prevara. Ljudi se zaklinju na večnu ljubav, a onda bez trunke stida i savesti izdaju jedni druge. I još te na kraju ismevaju.
– Govorite iz ličnog iskustva?
– Ne samo iz svog. Žensko ogovaranje, znate već: toliko sam priča čula da me više niko ne može ubediti u iskrena osećanja.
– Jasno. Izdala vas je voljena osoba?
– Jeste.
– Hoćete da ispričate?
– Zašto bih?
– Želim da razumem: kako neko može da izgubi tako divnu devojku!
– Uh, što umete da laskate – nasmešila se Milica. – Dobro, ispričaću vam. Ionako nećete odustati. Mada i nema tu mnogo šta da se priča…
– Pa ipak? Otkrijte tajnu prvom prolazniku!
– Prvom prolazniku? Imam utisak kao da vas poznajem deset godina – opet se nasmešila devojka.
– Eto vidite: to je znak! – nasmejao se Marko. – Hajde onda: sve po redu!
– Dobro. Slušajte… Viđali smo se više od godinu dana. Bio je pažljiv, brižan… Zaklinjao mi se na ljubav. Verovala sam mu.
Kad mi je predložio da živimo zajedno, pristala sam. I ja sam njega volela. Htela sam zauvek biti uz njega.
U početku je sve bilo lepo, a onda se naglo promenio. Postao grub, prestao da obraća pažnju na mene. Kad god bih pokušala ozbiljno da razgovaram s njim, govorio bi mi kako ga gušim, kako tražim nešto što ni sama ne znam šta je i kako se ponašam kao dete. A onda mi je jednostavno rekao da treba da raskinemo… Navodno upoznao ženu svog života i želi biti samo s njom…
