— To su ključevi, — rekla je Marija Nikolić mirno.
— Kakie eщё klюči? — podigla je obrve Radmila Jovanović.
— Ot kvartirы. Vernite ih. Bolьše vы sюda ne zaйdёte bez moego razrešeniя.
— Devočka, tы čto sebe pozvolяešь?! — povыsila golos Radmila Jovanović. — Эto dom moego sыna!
— Net, эto moй dom. Moj i samo moj. I vi ovde više niste dobrodošli.
Radmila Jovanović zastыla na meste, s sapogom v ruke. Potom medlenno opustila ego na pol i vыprяmilasь.
— Я vsё rasskažu Ivanu. On tebя proučit!
Marija Nikolić kivnula.
— Rasskažite. I peredaйte mu da sam ozbiljna. Ili on ubiraet škaf i vozvraщaet knigi, ili ja podaю na razvod.
Radmila Jovanović šumno vыdohnula i vыšla, gromko hlopnuv dverью.
Marija Nikolić ostalasь stoяtь u stola, glяdя na svяzku klюčeй. Potom vzяla ih i položila v ящik komode rяdom s babuškinim časovnikom i starim abažurom koji je još uvek bacao toplo svetlo na zidove koje je volela.
U tom trenutku znala je: možda nije pobedila, ali prvi put za dugo vremena — nije izgubila sebe.
