Milica se setila kako je nedavno Marko sasvim usputno rekao:
— Mislim da već možemo da damo krevetac Ani. Njoj je potrebniji. Naša je već velika, može da spava s nama.
Tada je stisla zube i klimnula glavom. A ujutru je prebrojavala modrice po rebrima i pokušavala da prikrije podočnjake.
Sve to se nije samo gomilalo. Već je počelo da preliva.
— Znate — konačno progovori Milica — ovde mi lepo pričate o „porodici“, o „zajedništvu“. A ja imam osećaj da ste zajedno samo vi i Ana. A ja sam tu samo prikačena, ali se ne računam.
Svekrva je suzila oči.
— Šta to pričaš, Milice? Ti si žena mog sina. Ti si deo porodice. Samo si ti… jaka. A Ana je krhka, njoj je teže.
— I zato ona polaže pravo na naš novac, naš krevetac i moje vreme?
Marko je hteo nešto da kaže, ali Milica se već bila razgoropadila.
— Na porodiljskom sam odsustvu. To nije odmor, nisu letnji raspust. Ne spavam noćima, leđa mi pucaju. A vi ste rešili da još i vas sve nosim na tim istim leđima?
— Ne „sve“, Mili… — započe Marko.
Ali ga supruga prekide:
— Da sve! Ana ne radi ništa. Sedi tvojoj mami na grbači, ali pre svega — tebi! A sad hoćete i dete da mi uzmete i nju preselite na moju grbaču? Ne možeš da kažeš „ne“ svojoj mami i sestri? U redu. Ali ja mogu. Dosta! Kraj! Ne idem nigde. Ostaću sa ćerkom. Svoje probleme rešavajte sami.
U sobi zavlada tišina. Samo je Ana nervozno kuckala noktom po porcelanskoj šolji.
— Ali… — pokuša ponovo svekrva.
— Nema nikakvog „ali“! Ovo je moje porodiljsko odsustvo. Ovo je moje dete. I ako ste mislili da treba sebe da žrtvujem zbog vas — pogrešili ste adresu.
Ponosno je ustala i izašla iz sobe. U njoj se sve kidalo od besa, ali zajedno sa ljutnjom došao je čudan osećaj lakoće. Napokon je izgovorila ono što joj se godinu dana kuvalo pod kožom.
Negde iz spavaće sobe začuo se tihi plač ćerke. Milica ju je uzela u naručje, privila uz grudi i osetila kako joj mala ručica hvata prst.
Te večeri niko više nije smeo ni s kakvim glupim zahtevima da joj priđe. I to joj je prijalo.
Ali niko joj se nije ni izvinio. Svi su jasno davali do znanja da tema još nije zatvorena. Rođaci su ćutali kao zaliveni. Marko joj obećaće razgovor kad Milica „prestane da tera inat i smiri se“.
Ali Milica više nije bila besna — njen gnev sagoreo je do ravnodušnog mira. Jednostavno više nije želela da živi s čovekom koji njeno mišljenje zamenjuje porodičnim savetovanjem.
Zato posle još jednog „hajde još jednom da pričamo“, jednostavno poče da pakuje stvari — toliko tiho i mirno, da muž u prvi mah ništa nije ni primetio.
— Mi odlazimo, Marko — rekla mu je dok je već stajala s kolicima na pragu.
Muž proviri iz kupatila sav bled:
— Gde?!
