Razlika među njima bila je mala – Milica je imala devetnaest, Tijana četrnaest. Istina, izgledala je kao da ima dvanaest, ali s obzirom na njene probleme, to nije bilo iznenađenje. Psihički, međutim, devojčica je bila sasvim zrela – odmah je počela da ispituje Milicu da li ima momka i da li je tačno da treba jesti kupus kako bi grudi porasle. Već posle sat vremena zajedno su gledale televiziju i smejale se – o takvom poslu moglo se samo sanjati.
— Šteta što je tetka Jovana slomila nogu — rekla joj je Tijana. — Ali iskreno, već mi ide na živce. Misli da sam bespomoćna! A ja mnogo toga mogu sama, evo vidi!
Tijana se zaista dobro snalazila u kretanju pomoću ruku, tako da Milici nije preostajalo ništa drugo osim da joj priprema hranu i izvodi je u šetnju.
Brzo su se sprijateljile. Milica joj je donosila čips i koka-kolu koje su joj i otac i negovateljica Jovana zabranjivali, a one su zajedno gledale serije i ćaskale. Tijana je pričala kako želi da postane naučnica, da proučava gene – samo još mora stati na noge. A želela bi i da se zaljubi – ne u junaka iz serije kao obično, već u pravog dečka kog možeš uhvatiti za ruku i otići zajedno u šetnju.
— Valjda ću jednog dana moći hodati, zar ne? Sad skupljamo novac za lečenje u Kini — objasnila je ona. — Tata je hteo da proda stan, ali sam mu zabranila. Jedan fond nam pomaže, a ja celu svoju penziju štedim; nisam mu ni rekla da mi se plejer pokvario – neću trošiti pare.
Sledećeg dana Milica joj je kupila plejer. Tijana se toliko dirnula da je čak zaplakala.
— Tako si dobra! — rekla je Tijana. — I moja mama je bila dobra.
To poređenje zbunilo je Milicu. Uglavnom zbog Mihaila koji joj se sve više uvlačio u misli svakog dana.
Dolazio bi kasno – stvarno mnogo radi – ali bi uvek odvezao Milicu do stanice pitajući usput kako je Tijani prošao dan. Čekao bi dok ne vidi da sigurno ulazi u autobus i govorio kako nije bezbedno za tako lepu devojku da noću sama stoji na stanici. Na kraju krajeva, ti večernji trenuci postali su ono čemu se najviše radovala. Svakog dana razgovarali su sve duže i duže; ponekad bi čak propustili autobus zbog toga. Morala je sebi priznati – zaljubila se kao nikada ranije. Mihailo nije bio kao njeni drugovi ili kolege sa fakulteta – bio je odrastao čovek: ozbiljan i tako lep!
Sve se desilo zbog Tijane. Tog dana bila je nekako čudna – odbila čips, seriju gledala bez pažnje.
— Desilo ti se nešto? — oprezno upita Milica.
Tijana uzdahnu.
— Ne znam… Tata me juče pitao bih li imala nešto protiv ako bi ponovo oženio neku ženu…
Milici srce poče toliko jako kucati da jedva ču glas Tijane preko tog ritma.
— Hoće stvarno opet da se ženi? — upitala ga nekim tuđim glasom.
— Izgleda tako… Bar kaže da neće ništa započinjati ako ja nisam saglasna s tim… A poslednjih mesec dana sav mi neki čudan: ne spava noćima, tužan stalno… sluša neke pesme o ljubavi… možeš li to zamisliti?
— I šta si mu odgovorila?
— Rekla sam mu: neka radi šta hoće! Možda će me konačno ostaviti na miru! Stalno me kontroliše… Sad su još praznici pa možeš misliti kakav bude kad škola počne!
Milica se nadala svim srcem da ona jeste ta s kojom Mihailo želi nešto ozbiljno započeti… Sve ukazuje na to: već mesec dana radi ovde, on svakodnevno dolazi po nju do stanice i ponaša se pažljivo prema njoj… Sve ukazuje… Samo još treba napraviti prvi korak… Milica ga očekuje svakog časa… Ali do vikenda ništa… Možda planira tada nešto? Ali ko će onda ostati s Tijanom? Već razmišlja kako bi mogla svratiti kod njih pod izgovorom da nešto zaboravila… Ali tada zazvoni telefon…
— Miliče! Kad dolaziš?
— Ne znam tata… Zašto?
— Imam jedno iznenađenje za tebe! Dođi!
Nije joj bilo ni najmanje do toga – sigurno opet kupio neki čamac ili novi štap za pecanje… Htela već reći kako ima posla kad otac dodade:
— Prodao sam nešto… Ti si govorila kako ti trebaju pare… Dođi ćerko…
Morala ipak krenuti premda raspoloženje nikakvo nije bilo… Još počela kiša padati pa sve vlažno u vozu koji smrdi na vlagu dok neki pijani tip peva nepristojne pesme…
Na stanici ju sačekao otac a pored njega opet Nikola…
— Zdravo Milice! Da te povezem?
— Tata će me odvesti…
— Kako hoćeš… Al’ ovakav motor nema niko drugi!
