Najteže joj je bilo da se pomiri sa sopstvenom nemoći. Aktivna, uvek zauzeta Jovana teško je podnosila što drugi moraju da brinu o njoj. A kako drugačije? Na jednoj nozi i s dva štaka i šolja kafe postaje problem. A o nečemu većem da i ne govorimo.
Prvih dana muž i deca su je neprestano pitali treba li joj nešto. Posle par nedelja prestali su da pitaju. Ne, sami su spremali, ostavljali pored nje sve što joj je bilo potrebno pre nego što bi otišli na posao — ukratko, snalazili su se kako su znali. I vikendicu su održavali, i rod izneli, i nisu zapustili kuću. Ali sve su to radili preko volje, s naporom, nervoza im je bila na vrhuncu. A muž je čak izjavio posle mesec dana:
— Možda bi mogla da prestaneš da sediš? Kakav ti je to prelom — skočni zglob! Ljudi već posle mesec i po trče!
— Meni je lekar rekao… — pokušavala je da se opravda Jovana…
— Našla si koga da slušaš! Oni svašta pričaju! Meni kad se slomila noga, ja sam sa štakama preskakao ogradu!
— A koliko si tada imao godina?
— Pa šesnaest, šta sad? Kakve to veze ima!
— A ja ću uskoro šezdeset. Osećaš li razliku? — još više se razdražila žena koju su takvi napadi duboko povređivali.
Ali muž nije odustajao. Tokom preostala dva meseca toliko ju je iznervirao da više nije mogla ni da ga gleda.
Uopšte gledajući ponašanje svojih bližnjih, Jovana je za sebe izvukla zaključak: dok si zdrav — svima si potreban. Kad se razboliš — nikome.
Isto se moglo reći i za prijatelje. Samo dve drugarice došle su da obiđu bolesnu. Ostalima nije bilo zgodno ni vremena da nađu.
