— Pusti me — prosiktala je, pokušavajući da se otrgne. — Usudio si se da me dodirneš?!
— Da si bila normalna žena, nosio bih te na rukama! — povukao ju je još jače.
Ona nije izdržala — odgurnula ga je u grudi. Marko Pavlović se trgnuo unazad, spotakao o onaj isti kofer i pao pravo na otirač uz tupo „bup“.
Iz kuhinje se začuo ogorčen krik:
— Šta se ovde dešava?! — Stanka Nikolić je izletela kao uragan. — Ti to biješ muža?!
— On je mene pipnuo! — Nevena Marković je dahćala od besa. — Neka bude srećan što sam ga samo gurnula.
— Tako-tako, — promrmljala svekrva, škiljeći. — Eto ti tvoje pravo lice. Stan joj treba, pare joj trebaju, sad još i muža bije. Prava „žena budućnosti“…
— Nemojte da izvrćete stvari. Bolje biste prošli da ste sina vaspitali kako treba, — odbrusila je Nevena Marković, izvlačeći ruku iz Markovog stiska. — Inače sam krišom zakazivala kod lekara samo da ne čujem opet „opet ti nešto kukaš“.
— O ne počinji opet, — prosiktala je svekrva. — Ti si večito bolesna. Čas pritisak, čas leđa, čas mrak pred očima. Sve si to sama izmislila. Ja sam u tvojim godinama radila po tri smene!
— E pa tu je razlika. Vi ste radili, a ja sam još i ćutala. Sve gutala u sebi. Zato mi se i nakupilo toliko toga… Da kad mi konačno pukne film zbog vas oboje – mogu da odem.
— To si ti sebi umislila! Vidi druge ljude – žive normalno zajedno kao ljudi! A ti stalno protiv svih! Nije ni čudo što nemate dece – ko bi hteo s takvom?
Nastupila je tišina. Čak se i Marko ukočio.
— Ovo poslednje nije bilo potrebno, — tiho reče Nevena Marković. — Baš nimalo.
— Šta sad? Istina boli? — podrugljivo dobaci svekrva dok navlači kućni ogrtač preko ramena kao da kreće u rat.
— Ne… Istina je kad deset godina živiš s osećajem da su sve tvoje želje – kaprici. Da sve što želiš – nije normalno. A onda jednog dana shvatiš da nisi komad nameštaja nego čovek. I imaš pravo da odeš.
— Kuda ćeš?! — viknu Marko još sedeći na otiraču. — Jesi li ti normalna? Kome trebaš s pedeset godina?
— Sebi trebam. Sebi sam potrebna. Ostalo nije bitno.
Zgrabila je ključeve i krenula ka vratima.
— Danas idem da pogledam stanove. Sutra se selim. A vi možete ostati ovde zajedno… U ovoj ćeliji od prebacivanja krivice i beskrajnih čajeva.
— A pare?! — vrisnula svekrva. — Štedela si ih dok si živela kod nas! To su zajedničke pare!
— Ne… To su otkup za moje ćutanje kroz godine života ovde… I više ih neću plaćati.
Stepenište je mirisalo na mokre pločice i zimu, iako je bio maj mesec. Nevena Marković brzo se spustila niz stepenice gotovo ne osećajući noge pod sobom; srce joj je tuklo kao ludo a prsti su drhtali dok se pela u autobus i gledala kroz prozor napolje.
Negde daleko iza periferije nalazio se kraj po imenu Veliko Gradište… Tamo ju je čekao stan u panelki sa zastakljenim balkonom.
Možda neće imati zavese… Ali će imati vazduha.
— Nevena Marković, ključevi su ovde, dokumenta ću vam ostaviti na stolu… — agentkinja za nekretnine bila je mlada, ljubazna i nepristojno vesela; iz njenog glasa odzvanjalo je: „Jedva čekam manikir.“
