Aleksandra je spustila fasciklu na sto.
— Ne, Gordana. Neću pomoći. I nemate gde da se preselite.
— Kako to misliš — nemam gde? — svekrva se namrštila. — Marko je upravo pristao…
— Ovaj stan — rekla je Aleksandra otvarajući fasciklu — pripada meni. U potpunosti. Evo dokumenata.
U kuhinji je zavladala zapanjujuća tišina. Marko je gledao suprugu kao da je prvi put vidi.
— Kakva je to glupost? — svekrva je zgrabila papire. — Stan su vam poklonili Markovi roditelji za venčanje!
— Ne baš, — Aleksandrin glas bio je iznenađujuće miran. — Oni su dali prvi ulog. Sve ostalo sam otplaćivala ja. Sama. Poslednje tri godine.
Marko je problijedio.
— Aleksandra, o čemu ti pričaš?
— O tome, Marko, da si ti menjao posao za poslom i tražio sebe, dok sam ja radila na dve pozicije istovremeno. Da su tvoji roditelji dali trista hiljada dinara, a celu cenu od četiri miliona sam isplatila ja. I pre šest meseci otplate su završene. Stan sada potpuno pripada meni.
Gordana se zapanjeno zagrcnula:
— Lažeš! Marko bi znao!
— Marko se nije interesovao, — slegla je ramenima Aleksandra. — Novac je stizao, računi su bili plaćeni. Njemu je sve odgovaralo.
— Aleksandra… — Marko ju je gledao zbunjeno, — zašto mi nisi rekla?
— Jesi li ikad pitao? — uzdahnula je ona. — Jesi li se ikad zapitao odakle novac? Zašto toliko radim? Ne, tebi je odgovaralo da ja sve rešavam sama.
Gordana skoči sa stolice:
— Ovo je prevara! Tužićemo te! Marko ima pravo…
— Na šta? — podigla je obrvu Aleksandra. — Na stan koji nije kupio? Nemamo bračni ugovor, ali imamo svu dokumentaciju o tome ko je uplaćivao rate. Svaki dinar može da se dokaže.
Lice svekrve pocrvenelo:
— Ti… ti si sve ovo isplanirala! Namerno! Znala si da ću poželeti…
— Ne, — odmahivala je glavom Aleksandra. — Samo sam se umorila od života u strahu pred vašim „iznenađenjima“. I odlučila da se obezbedim.
Marko sede spuštene glave:
— Znači svi oni prekovremeni sati, službena putovanja…
— Da, — klimnula je Aleksandra. — Zbog naše budućnosti. Naše, Marko. Ne tvoje majke i ne Nikole.
Gordana besno zalupi fasciklu:
— Ne možeš tako! Mi smo porodica!
— Upravo tako, — odlučno reče Aleksandra. — Mi smo s Markom porodica. I mi ćemo zajedno odlučivati ko će živeti u našem stanu.
— Marko! – povikala je svekrva – Reci joj nešto!
Svi pogledi okrenuli su se ka njemu; sedeo je trljajući slepoočnice kao da pokušava da shvati šta se dešava.
– Mama – konačno reče – Aleksandra ima pravo. Moramo zajedno donositi odluke.
– Odričeš se rođene majke?! – Gordana jedva izusti kroz šapat.
– Ne odričem te se – po prvi put joj pogleda pravo u oči – ali sam oženjen Aleksandrom. Ona mi je porodica sada. I da… nikada nisam shvatio koliko toga nosi sama na leđima… To… to me sramota sada.
Aleksandri nije bilo jasno šta čuje; za četiri godine braka ovo beše prvi put da muž nije popustio pod majčinim pritiskom.
– Pomoći ćemo oko bake – rekla mu ona pomirljivo – Naći ćemo negovateljicu i pokriti deo troškova… Ali kod nas neće živeti… ne više…
Gordana sede stegnutih usana; niz obraze su joj tekle suze – njeno provereno oružje manipulacije.
– Posle svega što sam učinila za sina… Najbolje godine dala…
– Mama – preseče ju Marko – dosta više toga… Volim te… ali prestani sa pritiscima…
Svekrva trepnu iznenađena; takav ton od sina bio joj potpuna novost.
– Nikola će ostati bez stana… – prošapta ona jedva čujno
– Nikola ima posao i dve ruke – slegnu ramenima Marko – U trideset drugoj godini vreme mu je da sam rešava svoje probleme
Aleksandra ga posmatraše sa nevericom i… ponosom? Nije znala koliko će potrajati ta nova odlučnost u njegovom glasu… ali ovog trenutka ponovo ugleda onog Marka u kog se nekad zaljubila…
Uveče kada Gordana ode (uplakana ali sa obećanjem pomoći oko bake), sedeli su zajedno u kuhinji; tišina među njima bila nije neprijatna već zamišljena…
– Zašto si ćutala, Aleksandra? – upita on tiho gledajući u šolju hladnog čaja
Aleksandra prevrtala prsten među prstima; jednostavan i ne mnogo skup – koliko su mogli sebi priuštiti pre šest godina kad su ga kupili
– Bi li me tada čuo? – nije želela da zvuči kao optužba… ali tako ispade
Marko dugo ćutaše
– Verovatno ne bih… – naposletku priznade on – Navikao sam da računam na tebe… Ti si uvek bila tako… jaka… Sve znaš… Sve možeš… A ja…
mahnu rukom nemoćno
– Nisam želela biti jaka – prošapta ona – Želela sam biti voljena… Zaštićena… A ti mi nikada nisi dao tu priliku…
– Znaš – podiže pogled ka njoj – Ja sam stvarno mislio da mama ima pravo… Da briga o roditeljima… Pa to jeste ispravno?
– Briga jeste – klimnu ona glavom – Žrtvovati sopstvenu porodicu nije…
– Ona to stalno radi – reče zamišljeno on – Odlučuje umesto mene… Umesto Nikole… Govori kako zna najbolje…
– A ti si navikao na to – položi mu ruku preko njegove – Toliko navikao… Da si joj dozvolio da odlučuje i umesto nas dvoje…
Marko stegnu njene prste
– Oprosti mi… Stvarno oprosti mi, Aleksandra… Nisam video… nisam ni želeo videti…
