Jelena i Branislav se pogledaše.
— Slažem se — klimnu Jelena.
— I ja — Branislav delovaše odlučno. — Vreme je da svi odrastemo… uključujući mene samog.
Četvrti deo
Naredne subote u stanu Jelene i Branislava okupili su se svi: Svetlana, Marija sa Danilom i Sofijom, kao i Vladimir. Jelena je pripremila posluženje, ali ovog puta joj je Branislav pomagao u kuhinji umesto što sedi s gostima čekajući da ga žena usluži.
Kada je Svetlana ugledala bivšeg muža, zamalo nije otišla odmah nazad kroz vrata. Ali radoznalost je prevagnula pa ipak ostade – premda celim svojim držanjem pokazivaše nezadovoljstvo.
— Dakle… — započe Branislav kada su svi seli za sto — okupili smo se kako bismo razgovarali o situaciji koja postoji u našoj porodici… I pronašli rešenje koje će svima odgovarati.
— Kakvo tu može biti rešenje? — prezrivo frknu Svetlana. — Tvoja žena treba da se izvini zbog svog ponašanja i tačka!
— Mama… hajde prvo saslušajmo jedni druge, može? Bez optuživanja! – odlučno reče Branislav.
Svetlana stisnu usne ali ćutaše dalje.
— Jelena… – okrenuo se supruzi – reci molim te šta te muči?
Jelena duboko udahnu:
— Radim kao nastavnica matematike; imam šest odeljenja – preko sto pedeset učenika! Držim časove, pregledam sveske, pripremam materijale… pišem izveštaje… To mi uzima skoro svo vreme koje imam! Kada dolazite nenajavljeno i očekujete od mene da sve ostavim kako bih spremala ručak za šestoro ljudi… to jednostavno nije moguće! Nemam ništa protiv porodičnih okupljanja – stvarno nemam! Samo želim da budu planirana… kako bih mogla na vreme sve pripremiti!
— Vidi ti nju koliko zauzeta! – ne izdrža Svetlana cinično – A gde su porodične vrednosti?! Kad sam ja bila mlada – uvek sam nalazila vremena za muževljevu rodbinu!
— Vremena su se promenila mama… – blago reče Branislav – danas žene rade isto koliko i muškarci… Jelena stvarno ima mnogo obaveza… Trebalo bi to bolje razumeti… Trebalo bi joj pomoći umesto očekivati od nje nemoguće…
— Eto dokle nas dovelo savremeno vaspitanje! – uzdahnu Svetlana teatralno dižući ruke – Nekada su žene poštovale svoje muževe… I njihove porodice!
— Poštovanje mora biti obostrano, Svetlana – neočekivano ubaci Vladimir mirnim tonom – Ne možeš tražiti poštovanje ako ga sama ne pokazuješ drugima…
– Ti ćuti! – planu Svetlana prema bivšem mužu – Nisi bio prisutan dvadeset godina pa sad nemaš prava nikoga učiti!
– Bako… molim te nemoj vičiti… – tih glas dopre od Sofije
Svi začuđeno pogledaše tinejdžerku
– Jelena je super osoba! Pomaže mi oko matematike kad god zatražim pomoć… Uvek nas lepo dočeka kad dođemo kod njih… Samo ovaj put smo došli bez najave dok je ona imala posla… Zar stvarno mislite da treba očekivati od nje da sve ostavi zbog toga?
Svetlana zaneme; nije očekivala takve reči od unuke
– Sofija ima pravo… – neočekivano podrža ženu Danilo – Ni nama ne bi bilo drago kad bi nam neko stalno dolazio bez najave tražeći ručak…
– Danilo!? – zapanjeno uzviknu Marija – Na čijoj si ti strani!?
– Na strani zdravog razuma – mirno odgovori Danilo – Ponašamo se nepristojno Marija… Priznaj to…
Sedmi deo
Postepeno razgovor posta konstruktivniji
Branislav predloži jasna pravila za porodična okupljanja: dogovor unapred barem dan ranije (a još bolje nekoliko dana), kao i raspodelu obaveza oko hrane: ako su gosti kod njih kući – on i Jelena zajedno kuvaju
– A mogli bismo ponekad otići zajedno negde napolje – kafić ili restoran? – predloži Jelena – Da niko ne kuva već samo uživamo jedni s drugima…
– U kafić?! Da trošimo pare tek tako?! – pobuni se Svetlana
– Mama… nismo siromašni – blago odgovori Branislav – Jednom mesečno možemo sebi priuštiti zajednički izlazak cele porodice…
– Mogu ja častiti ponekad – iznenada predloži Vladimir – Na kraju krajeva imam pravo provoditi vreme sa svojom porodicom…
Svetlana stisnu usne ali ništa ne reče; bilo očigledno koliko joj smeta što više nema kontrolu nad situacijom kao nekada
– Znate šta… zapravo tata ima pravo – zamišljeno dodade Marija – Mogli bismo češće viđati celu porodicu zajedno… Sofija skoro ni ne poznaje dedu
