Sledećeg jutra Milica se probudila pre svitanja. Tiho se obukla. Navukla jaknu. Nije spremala doručak. Nije merila pritisak. Nije se objašnjavala.
Samo je izašla iz kuće, zalupivši vrata za sobom.
***
Autobus je išao sporo, odnoseći Milicu daleko od višespratnica, žalbi, tableta i stalnog „moraš“. Kroz prozor su promicale još uvek uspavane varoši, retke pumpe i beskrajna polja. Sa svakim kilometrom osećala je kako joj postaje lakše iznutra. Ne sasvim mirno — strepnja je još uvek bila tu — ali disanje je postalo moguće.
Stigla je kod Isidore — one iste prijateljice, bivše komšinice. Isidora se preselila u malu drvenu kuću kraj šume, bez interneta, ali sa peći, samovarom i tremom na kojem si mogao samo da sediš i gledaš u nebo.
— Ne možeš da zamisliš kako si izgledala tog dana u apoteci — rekla je Isidora dok je sipala čaj. — Kao da su te iscedili do poslednje kapi. Stalno sam razmišljala da li da ti pozovem ili da te pustim… A onda si sama došla.
Milica je ćutke gledala paru koja se dizala iz šolje čaja. I odjednom rekla:
— Otišla sam. Samo ustala i otišla.
Isidora se nije iznenadila. Samo je klimnula glavom.
— Znaš, nisi prva. I nažalost, nećeš biti poslednja.
Sledećeg dana Milica je isključila telefon. Prvi put — iz straha. Drugi put — jer je to želela. Prvi put za deset godina nije bilo ni „Milice, gde su tablete?“, ni „Milice, jesi li posolila supu?“, ni „Gde si opet stavila moje čarape?“
Prala je sudove, metlom šuškala po podu, ložila vatru u peći. Ujutru bi sebi skuvala kafu i napravila sendviče umesto ovsene kaše sa propisanom količinom šećera za dijabetičare. Iz ormara bi izvukla haljinu koju niko nije komentarisao rečima „za tvoje godine“.
Četvrtog dana uključila je telefon. Bilo je 36 propuštenih poziva od Marka. Devet od njegove sestre. Čak dve glasovne poruke od Svetlane:
— Milice, pa šta ti bi… Brinemo…
— Tako ne možeš! Ti si odrasla žena! Vrati se kući, dosta više histerije!
Milica ih je sve preslušala, zatim spustila telefon na prozorsku dasku i izašla napolje. Kiša je sitno rominjala, vazduh bio vlažan ali iskren.
— Ako se sada vratim — sve će krenuti ispočetka — pomislila je ona. — A ako ostanem — šta će biti?
Sedmog dana poslala je Marku kratku poruku: „Dobro sam. Odmaram se. Kad se vratim — razgovaraćemo.“
Odgovor stigao odmah: „Ovo već prelazi granicu, Milice! Mama brine! Ne razumem šta ti radiš.“
Nekoliko sati kasnije još jedna:
„Bar reci kada ćeš da se vratiš! Ovo nije ljudski.“
Nije odgovorila.
Devetog dana Milica se ponovo probudila u šest ujutru — po navici. Ali prvi put posle mnogo godina… ostala da leži u krevetu. Gledala je u plafon pa onda kroz prozor gde sviće dan… I odjednom zaplakala bez razloga: tiho i nečujno… samo zato što može.
Dve nedelje kasnije vratila se kući: taksijem, sa torbom i novom odlučnošću u glasu.
Svetlana joj otvori vrata bez reči.
Marko stajaše iza nje namršten.
— Pa dobro… došla si… — promrmlja on.
— Mislio sam da nećeš više ni dolaziti…
Milica spusti torbu na pod i mirno reče:
— Moramo da razgovaramo.
Svi zajedno.
Svetlana raširi ruke:
— O čemu? Napustila si nas! Nestala! Zamalo nisam hitnu zvala! Imaš li pojma kako mi je bilo?!
— A imaš li ti pojma kako meni bilo deset godina zaredom? — prvi put ga pogleda pravo u oči Milica.
— Bez slobodnog dana.
Bez poštovanja.
Bez glasa svog sopstvenog života…
