Bez glasa.
Marko se okrenuo, uzeo daljinski i uključio televizor. Milica je prišla i pritisnula dugme za isključivanje.
— Nećeš moći, Marko. Ovog puta — nećeš moći samo da ćutiš.
On je uzdahnuo. Svetlana je ćutala, stisnutih usana.
— Više neću da živim kao što sam živela. Ako želite da znate šta dalje — poslušajte šta imam da kažem.
***
Uveče je Milica insistirala: svi za sto. Bez televizora, bez telefona. Samo njih troje — ona, Marko i Svetlana.
Za večeru je poslužila pileću musaku sa brokolijem. Bez supe, bez hleba, bez „domaće čorbe“. Svetlana se već na prvi pogled namrštila.
— I ti to zoveš večerom? — procedila je. — Piletina bez krompira? A gde je supa? Gde je prvo jelo? Ovo nije po srpski.
— Večera danas izgleda onako kako sam ja odlučila da spremim. Sutra možeš ti da izabereš meni — odgovorila je Milica mirno dok je sipala sebi čaj.
Svetlana je zaćutala, stegnuvši usne u tanku liniju. Marko je ćutao, polako jeo, kao da čeka da se sve samo razreši.
— Dakle — počela je Milica. — Otišla sam jer sam bila na ivici. Mogla sam jednostavno da se slomim, a vi to ne biste ni primetili. Sve ove godine bila sam ovde kao pozadina. Kao bandera o koju možeš da se osloniš, ali kojoj niko ne kaže „hvala“.
Svetlana frknu:
— Pa izvini što niko nije aplaudirao tvojoj ovseni kaši…
— Svetlana — glas Milice postao je hladan — ja nisam vaša negovateljica. Nisam vaša spremačica. Ja sam čovek. Sa svojim željama. Svojim granicama.
— E tako si sad progovorila… — prosiktala je svekrva. — Znači sad smo ti mi teret?
— Da. U onom obliku kako smo živeli do sada — jesmo teret. Više ne mogu tako da izdržim. Zato ili postavljamo nova pravila — ili odlazim zauvek.
Marko podiže glavu. Lice mu poblede do mrtvačke boje.
— Milice… ozbiljno to govoriš? Otići ćeš gde? Kod Isidore? Na vikendicu?
— Bilo gde… samo da ne izgubim sebe.
Svetlana se uspravi; u njenom glasu bilo je prekorne i otrovne sažaljivosti:
— Poludela si… Šta si to umislila? Pa mi smo porodica!
— Porodica nije kad jedan radi za troje a ostali samo kritikuju! Porodica znači podršku! A ne večitu dresuru!
— Pa ti si živela kao bubreg u loju! — povikala svekrva.— Krov nad glavom, hrana na stolu, muž pored tebe!
— Muž koji ćuti dok me ponižavaju za večerom! I majka koja misli da moram sve sama da vučem! Ne hvala!
I tada Svetlana igra na sve ili ništa.
Nekoliko dana kasnije organizuje „porodičnu večeru“, poziva rođaku iz drugog kolena, Markovog brata sa ženom i čak sestričinu iz trećeg kolena po ocu ili majci… Milici odmah bude jasno: zamka… ali dolazi ipak… Staje na prag trpezarije… pogleda sto prepun jela… pripremljeni govor svoje svekrve… i ravnodušno lice muža…
Svetlana ustaje držeći činiju salate kao mikrofon:
— Svi smo ovde jer treba nešto važno da kažemo jedni drugima! Jer u našoj porodici dešava se nešto čudno… Naša Milica… odjednom odlučila da ima neka svoja „prava“…
Za stolom neko kikotnu… Neko dobaci:
— Ma šta ti bi, Milice? Postala si neka feminiskinja?
Milica ustaje… prilazi stolu… mirno… bez vike…
— A jeste li svi spremni da snosite odgovornost za ono što sad govorite? Jer ja više neću ćutati…
Tišina…
— Deset godina bila sam vam zgodna i korisna… Niko me nije pitao kako mi je… Glavno: boršč na vreme i zavese oprane! Ali znate li šta najviše boli? Kad živiš pored ljudi koji ne primećuju kako polako umireš iznutra…
