— Ne znam.
— Da li se predviđaju imovinski sporovi?
Sofija je razmislila:
— Moguće.
— Onda ćemo morati preko suda. Podnećemo zahtev, pozvaće vas na ročište. Ako muž ne pristane — biće više ročišta.
— A ako pristane?
— Biće brže gotovo. Mesec i po do dva i sve će biti završeno.
Sofija je popunila papire, platila sudsku taksu. Čudan osećaj — kao da je skinula težak ranac s leđa.
Uveče je Aleksandar došao u osam. Umoran, nezadovoljan.
— Kakav dan… Majka mi je ceo dan zvocala. Kaže da si vikala na nju.
— Nisam vikala.
— A šta onda? Zašto si tako planula?
Sofija mu je stavila tanjir boršča ispred:
— Aleksandre, voliš li me ti?
Zagrcnuo se:
— Otkud sad to pitanje?
— Samo me zanima. Voliš li me?
— Naravno da te volim. Petnaest godina smo zajedno.
— To nije odgovor. Petnaest godina možeš živeti iz navike.
Aleksandar je odložio kašiku:
— Sofija, šta se dešava? Drugi dan si nekako čudna.
— Odgovori na pitanje.
— Pa… volim te. Šta sad?
— A šta bi rekao kad bi tvoji roditelji predložili razvod?
Aleksandrovo lice se promenilo. Spustio je pogled:
— Gluposti. Zašto bi to radili?
— A ako predlože?
— Neće predložiti.
— Aleksandre, ja tebe pitam — šta bi TI rekao?
Duga pauza. Aleksandar je gužvao salvetu u rukama:
— Sofija, zašto ovakvi razgovori? Pa sve nam je u redu…
— „U redu“ nije odgovor.
— Ne znam! — ustao je od stola. — Umoran sam od ovih pitanja! Pre dva dana sve je bilo normalno, a sad… Šta se desilo uopšte?
Sofija je takođe ustala:
— Ništa se nije desilo. Samo sam nešto shvatila.
— Šta si shvatila?
— Da sam petnaest godina bila budala.
Otišla je u spavaću sobu, iz ormara izvadila fasciklu s dokumentima. Vratila se u kuhinju i stavila na sto zahtev za razvod braka.
Aleksandar ga pročita i problijedi:
— Jesi li ti normalna?!
— Naprotiv. Prvi put posle dugo vremena razmišljam trezveno.
— Zbog čega? Zbog mame? Pa nije ona zlonamerna!
— Znam da nije zlonamerna. Samo misli da sam ja teret koji vučeš sa sobom.
Aleksandar se ukočio:
— Odakle ti to…
– Čula sam vaš porodični sastanak noću u kuhinji.
– Sofija, to nije ono što misliš…
– A šta jeste?
Ćutao je. Vrteo zahtev u rukama i ćutao.
– Reci bar nešto – rekla je Sofija dok je sedala naspram njega.
Aleksandar spusti papir na sto:
– Mama jeste pričala… o deci. Da ostaje malo vremena…
– I o teretu isto pričala?
– Sofija, ona je stara žena. Ponekad priča gluposti…
– A ti? Šta si joj odgovorio?
Aleksandar protrlja čelo:
– Ja… ništa nisam rekao…
– Upravo tako. Kao i obično!
Sofija ustade, nasu sebi čaj. Ruke joj nisu drhtale. Čudno – očekivala je histeriju, suze… A bila je potpuno mirna.
– Petnaest godina čekam da ih konačno postaviš na svoje mesto – rekla mu je tiho – Da kažeš majci da sam tvoja žena, a ne podstanarka na određeno vreme…
– Navikli su da komanduju…
– A ti si navikao da slušaš naređenja! I mene si terao da slušam!
Aleksandar skoči sa stolice:
– Nikog nisam terao! Samo ne volim sukobe!
– Sukobi?! – nasmejala se Sofija – To se zove zaštititi ženu! Ali ti si više voleo da ćutim i trpim!
– Pa šta sad treba da radimo?! Prošlo se ne može vratiti!
– Ništa ne treba više raditi. Sve već jeste urađeno…
Aleksandar zgrabi zahtev za razvod:
– Neću ovo potpisati!
– Nije ni potrebno… Sud će nas ionako razvesti…
– Sofija, saberi se! Kuda ćeš sad? Šta ćeš raditi?
