— Ne znam. Ali ću to raditi bez vas troje.
Šetao je po kuhinji, mahao rukama:
— Ovo je ludilo! Zbog glupih reči jedne stare žene da se uništi porodica!
— Porodica? — Sofija je spustila šolju. — Kakva porodica, Aleksandre? Gde ti vidiš porodicu?
— Pa mi… živimo zajedno…
— Živimo. Kao cimeri u zajedničkom stanu. Ti radiš, ja radim. Uveče se sretnemo, gledamo televiziju. Vikendom idemo kod tvojih roditelja, gde glumim zahvalnost što me trpe.
Aleksandar je seo:
— A šta tu nije u redu? Normalan život.
— Tebi normalan. A ja sam umorna od toga da budem niko i ništa.
Telefon je zazvonio. Vesna.
— Ne javljaj se — zamolio je Aleksandar.
Sofija se javila:
— Halo?
— Sofija, draga! Je l’ Aleksandar kod kuće? Htela sam da pitam kako ste.
— Dobro smo. Razvodim se od vašeg sina.
Tišina. Zatim:
— Šta? Šta to pričaš?
— Ono što ste želeli da čujete. Sama se uklanjam.
— Sofija, ne razumem…
— Razumećete. Pozdravite Marka.
Prekinula je vezu. Aleksandar ju je gledao sa užasom:
— Zašto si joj to rekla?
— A zašto da krijem? Neka se raduje.
Pola sata kasnije Vesna je dojurila. Uletela u stan bez kucanja:
— Šta se dešava? Aleksandre, objasni odmah!
— Mama, ne sada…
— Sofija! — okrenula se snaji. — Šta si to smislila? Jesi li poludela?
Sofija je mirno sedela za stolom:
— Naprotiv. Došla sam sebi.
— Zbog čega? Da li te Aleksandar povredio?
— Aleksandar me ignorisao. A vi ste planirali da me se rešite.
Vesna je pocrvenela:
— Ko ti je to rekao?
— Vi sami. Noću. U kuhinji.
— Prisluškivala si?
— Htela sam da popijem vodu. A onda sam čula kako me zovete teretom koji treba odbaciti.
Starica pogleda sina:
— Sofija, nisi dobro razumela… Brinem za Aleksandra, on nije srećan…
— Mama, dosta — iznenada reče Aleksandar.
Vesna ga začuđeno pogleda:
– Šta dosta?
– Dosta laži. Da, hteli ste da se razvedemo. Da, slušao sam vas i ćutao sam kao i uvek.
– Aleksandre!
– A sad je Sofija sama sve odlučila. I ispravno postupila.
Sofija ga iznenađeno pogleda: prvi put za petnaest godina rekao je majci istinu.
– Ali kasno je – dodala je ona tiho.
Aleksandar klimnu glavom:
– Razumem te.
Vesna ih bespomoćno gledala naizmenično:
– Oboje ste poludeli! Sofija, izvinjavam se ako sam nešto loše rekla!
– Hvala vam na tome… ali odluka je doneta.
Mesec dana kasnije sud im dodeli razvod braka. Stan su podelili napola; Sofija proda svoj deo Aleksandru i novcem kupi garsonjeru u drugom kraju grada.
Novi stan bio je mali ali svetao. Sofija stavi cveće na prozor i okači svoje slike po zidovima.
Prvi put posle mnogo godina radila je ono što želi: gledala filmove koji su joj se sviđali; jela kad poželi; niko nije kritikovao njen izbor ili navike…
Aleksandar ju je zvao prvih nekoliko nedelja: molio da se vrati; obećavao razgovor s roditeljima… Sofijini odgovori bili su kratki i uljudni – a onda su pozivi prestali…
Prijateljice su bile zapanjene: kako možeš ostaviti muža koji dobro zarađuje?! Sofijin odgovor bio bi jednostavan – ispostavilo se da novac ne može zameniti poštovanje…
U četrdeset prvoj godini započela je novi život: bez ćutljivog svekra; bez zajedljive svekrve; bez mlakonje od muža…
Teško? Da.
Usamljeno? Ponekad.
Ali prvi put posle mnogo godina više nije bila teret – bila je samo svoja.
I vredelo je svake teškoće…
