U međuvremenu, Petar se probudio, seo na krevet, raščupao kosu i odjednom… zaplakao!
Kakva glupost? Milica je htela da ga pita šta se desilo sa satom i zašto pokazuje ne treći septembar, već peti.
Ali ispostavilo se da je Petar ne samo ne čuje – on je i ne vidi!
Sedeo je i gorko plakao, onako kako valjda samo muškarci plaču kad su sigurni da ih niko ne vidi – i to je bilo još strašnije! Ipak, Milica je uspela da razazna njegove reči:
— Milice, kako ću bez tebe da živim, šta si to uradila, Milicaaaaa!!!
Milici se od užasa zavrtelo u glavi i izgleda da je izgubila svest… Probudila se kad ju je Petar protresao:
— Dobro jutro, spavalice! Jesi li zaboravila šta ti je danas u planu? Šteta što nećeš doručkovati sa mnom. Možda ipak ne ideš? Nemoj pomisliti da mi je žao para – za tebe i Mihaila mi ništa nije žao. Sin nam je već otišao na fakultet, skroz odrastao. A ti si mi još uvek ista kao nekad — rekao je Petar dok ju je grlio, udahnuo miris njene kose i privio uz sebe kao da se boji da će je izgubiti!
Milica pogleda u kalendar — treći septembar. Danas treba da ide u kliniku! A šta se onda dogodilo noćas? Onaj čudan poziv od Aleksandre u šest ujutru — šta li beše to? I one njene jezive reči da Milice više nema… I suze očaja njenog muža? Da li beše to san ili… ili je Milica videla budućnost u kojoj nje više nema?
Ma ne, to jednostavno nije moguće. Mada… sve beše tako stvarno!
— O čemu razmišljaš, ljubavi? — upita Petar dok ju je blago odmaknuo od sebe pa joj prišao bliže i poljubio.
Milica zatvori oči. Kako li je samo srećna… a zna se: dobro se dobrim ne zamenjuje!
