Aleksandar joj još nije zaprosio. Izgleda da je prvo hteo da je predstavi roditeljima. Zato joj je bilo toliko važno da im se dopadne. I Katarini takođe.
– Pa Katarina me praktično odgajila – pričao je Aleksandar. – Dragica je bila posvećena karijeri, a otac nam uopšte nije bio za život sposoban. Imao sam sreće s Katarinom. Videćeš, i tebe će zavoleti.
Uzela bi Aleksandar da nije tako mislio.
– Ko to tako seče crni luk?! – graknula je Katarina tako glasno da Marija zamalo nije ispustila nož. – Treba tanje i u polukrugovima, šta su ovo, cepanice?
– Izvinite – šapnula je Marija. – Nisam navikla… Aleksandar kaže da niko ne pravi pitu kao vi.
Možda bi laskanje moglo malo da je omekša?
– Naravno – promrmljala je Katarina. – Ti samo seci, ne pričaj.
Ona sama razvlačila je testo.
– A testo kupujete ili ga sami pravite? – pokušavala je Marija da održi pristojan razgovor.
– Pa takvi kao ti možda i kupuju.
Nastupila je neprijatna tišina, čulo se samo kuckanje noža o dasku i zujanje dosadne muve. Od luka su oči suzile, i Marija se nadala da joj maskara neće poteći.
Katarina se latila ribe: izvadila iz frižidera veliki ružičasti komad u najlon kesi.
– Je l’ to losos? – upitala je Marija umiljato. – A gde ste…
– Slušaj ti mene, dete moje – prekinula ju je Katarina. – Ja takve kao ti poznajem: misliš, navukla si uske farmerke i već si ga osvojila? Oko Aleksandra su se stalno motale devojke – nisi ni prva ni poslednja. A što on priča o venčanju – nemoj ni da sanjaš! Šta sve on priča… Ti si, naravno, došla na fakultet samo da se dobro udaš, a Aleksandar tu stiče profesiju. I narednih pet godina će graditi karijeru, a ne gubiti vreme na te gluposti.
