— Sad ću da idem — Milica je već počela da ustaje.
— Dobro, dobro, Milica, neću više — zaustavila je Brankica. — Nisam te zvala da se svađamo. Hoću nešto da ti predložim. Hajde ovako: napišem testament u tvoju korist, a ti me primiš kod sebe da živim. Milica je od iznenađenja samo podigla obrve, nesposobna da bilo šta kaže.
— Pa šta? Stan mi je dobar, tebi će ionako pripasti. A ovde stalno dolaze neki prepredenjaci, nude mi da potpišem ugovor, hoće kao da brinu o meni zbog stana. Mislim se: potpišem s njima ugovor, oni me otruju. Evo baš pre tebe jedna bila — pravi se brižna i saosećajna. Ne verujem im ja. A tebe poznajem. Pa šta kažeš — hoćeš li me primiti kod sebe? Stan mi je stvarno dobar.
— Neeee! — razvukla je Milica. — Imam Brankicu koja se celog života brinula o nama, volela Dušana kao svog rođenog. Neeee!
Milica je ustala i brzo izašla iz stana. Čak i u hodniku je čula kako Brankica viče i proklinje sve redom.
Čitajte moje priče i ostavljajte komentare.
Lajkujte i pretplatite se na kanal.
Dragi pratioci, delite moje priče na vašim društvenim mrežama klikom na dugme „podeli“. To mi mnogo znači.
