Vreme je prolazilo sporo. Aleksandra je sedela na verandi i slušala tišinu. Napolju su šuštali listovi, negde u daljini graknula je vrana. U njoj se polako rađivao mir.
Oko pola tri Aleksandra se vratila u grad i otišla na adresu koju joj je dao advokat. Kancelarija se nalazila u poslovnom centru na petom spratu. Aleksandra se popela liftom, pronašla odgovarajuću kancelariju i pokucala.
— Uđite — začuo se muški glas.
Aleksandra je otvorila vrata. Za stolom je sedeo muškarac od oko pedeset godina, sa naočarima i prosedom kosom. Podigao je pogled i klimnuo glavom.
— Aleksandra?
— Da.
— Sedi slobodno. Pavle — advokat joj pruži ruku.
Aleksandra mu pruži ruku i sela naspram njega.
— Recite mi šta vas zanima.
Aleksandra izvadi dokumenta iz torbe i stavi ih na sto.
— Nasledila sam imovinu od Radojke. Tri stana i vikendicu. Želim da saznam kako sve pravilno da regulišem. Koje poreze treba da platim? I kako da zaštitim nasledstvo od mogućih pokušaja prisvajanja.
Pavle uze dokumenta i poče da ih proučava.
— Nasledstvo ste dobili testamentom?
— Da.
— Dobro. Nasledstvo dobijeno testamentom ne ulazi u zajedničku imovinu supružnika. Dakle, vaš muž nema prava na to nasledstvo.
— A ako budem htela da prodam jedan od stanova?
— Novac od prodaje takođe ostaje vaša lična imovina. Ali ako ga položite na zajednički račun ili kupite nešto za porodicu, muž može tražiti polovinu vrednosti toga.
Aleksandra klimnu glavom.
— Jasno mi je. A kako mogu da zaštitim nasledstvo?
— Sve registrujte isključivo na svoje ime. Otvorite poseban račun u banci kojem samo vi imate pristup. Ne dajte nikome punomoćja, ne upisujte muža kao suvlasnika nekretnina.
— Može li nekako da se zabrani izdavanje punomoćja?
— Može, naravno. Podnesete zahtev notaru za zabranu izdavanja punomoćja u vaše ime bez vašeg ličnog prisustva ili saglasnosti — to vas štiti od prevara.
Aleksandra sve beležila u svesku dok joj je Pavle objašnjavao detalje i odgovarao na pitanja. Konsultacija je trajala oko sat vremena. Kada su sve razjasnili, Aleksandra plati uslugu i izađe iz kancelarije.
Napolju se već smrkavalo. Aleksandra sela u auto i krenula kući. Usput svratila do banke, otvorila novi račun i prebacila sva svoja sredstva tamo. Zatim otišla kod notara i podnela zahtev za zabranu izdavanja punomoćja.
Kući se vratila kasno uveče. Marko je sedeo u dnevnoj sobi gledajući televiziju. Aleksandra prođe pored njega bez pozdrava; muž ugasi televizor i obrati joj se:
— Aleksandra, gde si bila?
— Rešavala stvari oko nasledstva.
— Kakve stvari?
— Papiri, dokumentacija… ono što treba da se završi.
Marko ustade s kauča i priđe joj:
— I šta si odlučila?
— Sve sam registrovala samo na sebe, otvorila poseban račun, zabranila izdavanje punomoćja bilo kome osim meni samoj…
Muž se namršti:
— Zašto to radiš?
— Da bih zaštitila svoje nasledstvo.
— Od koga? Od mene?
Aleksandra ga pogleda pravo u oči:
— Od svih koji misle da mogu raspolagati mojom imovinom bez mog pristanka.
Marko pocrvene:
— Aleksandra, zašto sve komplikuješ? Mi smo porodica! Sve bi trebalo biti zajedničko!
— Ne, Marko… nije sve zajedničko. Nasledstvo pripada meni — tako treba biti!
Muž napravi korak unazad:
— Ozbiljno govoriš?
Aleksandrina rečenica bila jasna:
– Više nego ozbiljno!
Marko prođe kroz sobu nekoliko puta pa zastade ispred nje:
– Znaš šta… čini mi se da si postala druga osoba… hladna… tvrda…
Aleksandrina reakcija bila mirna:
– Nisam ja postala druga osoba… samo više nisam ona koja svima ide niz dlaku…
Muž ništa ne reče – okrenu se i izađe iz dnevne sobe dok je ona ostala nepomično stajati nasred prostorije sa osećajem unutrašnjeg mira koji nije osećala godinama unazad…
Sledećih dana vladala je napeta tišina između njih dvoje; Marko gotovo nije govorio s njom – vreme provodio zatvoren u svojoj radnoj sobi ili kod majke Slađane koja ju je svakodnevno zvala ali joj Aleksandra nije odgovarala ni jednom…
Nakon nedelju dana Marko došao kući s velikom putnom torbom; prošao pravo do spavaće sobe gde počeo pakovati stvari… Aleksandra stajala oslonjena o dovratak posmatrajući ga…
– Odlaziš? – upita tiho
– Da… kod mame… privremeno…
– Privremeno? – ponovi ona
Marko ništa ne reče – nastavio slagati odeću… Ona ga posmatra neko vreme pa reče mirno:
– Ako odlaziš… znači donosiš odluku…
Muž zastade pa pogleda ka njoj:
– Ti si prva donela odluku… izabrala si novac…
– Nisam birala novac… biram sebe!
Marko zakopča torbu pa uzme jaknu s ofingera…
– Možda još promeniš mišljenje… ja ću čekati…
– Nemoj me čekati…
Zastao je nakratko… zatim klimnu glavom… okrenuo leđa ženi… izašao iz sobe… Aleksandrine oči pratile su ga dok nije čula otvaranje ulaznih vrata… zatim zvuk brave koja škljocnu… tišina…
Ušla je polako u dnevni boravak… sela kraj prozora… napolju već pala noć – svetla lampi obasjavala ulicu ispred kuće… U njoj više nije bilo tuge ni bola — samo osećaj lakoće…
Prvi put posle pet godina braka osetila je slobodu: više nije bilo onih koji su mislili da zajedno s njenim stanovima poseduju nju samu; onih koji su zahtevali poslušnost ili manipulisali emocijama; onih kojima nasledstvo značilo samo novac a ne uspomena na voljenu osobu…
Uzela telefon – napisala poruku Mili: „Marko otišao… slobodna sam.“
Odgovor stigao gotovo odmah: „Drži se! Uz tebe sam.“
Aleksandrine usne razvukoše osmeh: Mila ima pravo — nasledstvo nisu samo stanovi ni vikendica — to je temelj koji joj ostavila Radojka; mogućnost života po sopstvenim pravilima; sloboda!
Ustade s kauča – ode do kuhinje – skuvala sebi čaj pa sela za sto pred laptop: počela istraživanje o održavanju vikendice — trebalo napraviti plan: šta prvo srediti a šta može sačekati kasnije… Plac zahteva pažnju a kuća renoviranje — ali to beše prijatan posao: posao za sebe samu!
Život išao dalje: shvatila je da razvod neminovan — Markov povratak bio bi pogrešan jer išli su različitim putevima: on želeći ženu po meri njegove volje (i majčine), a ona želela biti svoja!
Mesec dana kasnije podnela zahtev za razvod braka; Marko nije imao primedbi jer ništa nisu imali za deliti: stan gde su živeli bio njegov još pre braka a nasledstvo pripadalo isključivo njoj! Razveli su se preko matičara…
Preselila se potom u trosoban stan u mirnom kraju grada; renovirala ga po svom ukusu – nameštajem uredila toplinu doma! Jednosoban stan iz centra dala pod zakup dok dvosobni na periferiji ostavila prazan „za svaki slučaj“. Vikendicu počela uređivati korak po korak…
Slađana pokušavala još nekoliko puta pozvati telefonom ali bezuspešno jer Aleksandri više nije padalo napamet javljati joj se! Markove poruke takođe ignorisane jer prošlost ostavljena tamo gde pripada…
Naučila živeti za sebe samu: raditi svoj posao, uređivati vikendicu, viđati prijateljice bez potrebe traženja novih veza! Uživanje bilo upravo tu – u slobodi koju sada poseduje!
Jedne večeri sedela opet sama na verandi svoje vikendice pijuckajući čaj gledajući ka vrtu pred sobom: jabuke bile lepo orezane; trava pokošena; staze očišćene — sve izgledalo negovano baš kako volela Radojka…
Podigla šolju ka ustima pa pomislila naglas:
„Hvala ti Radojka… za sve.“
Vetrić zatalasa lišće kao odgovor njenim mislima… Osmeh pojavi joj se ponovo…
Život išao dalje — novi život! Slobodan! Pravi!
