— Gotovo je. Sve je izgovoreno i sve je čisto — rekla je tiho, bez potrebe da se pravda.
— Ali stan… — pokušao je Vlastimir Farkaš da se uhvati za poslednju slamku. — U njega smo ulagali zajedno. Renoviranje, nameštaj, sve smo radili udvoje…
— Renoviranje? — Olivera Živković je prvi put podigla pogled i pravo ga pogledala. — Ono koje je moj otac radio sopstvenim rukama, bez ikakve nadoknade?
Ili nameštaj kupljen od moje plate, u vreme dok si ti „tražio sebe“ i svoje životno zvanje?
— Ja sam stalno radio! — pobunio se.
— Jesi. Samo je nekako uvek ispadalo da svoju zaradu trošiš na sebe, a da ja izdržavam kuću. Sećaš se kako si to objašnjavao?
„Muškarac mora da ima novac samo za sebe, zbog samopoštovanja.“
Vlastimir je zaćutao, bez reči.
— Sećam se i kako si govorio da nisi spreman za decu. A kad se Filip Despotović rodio, ponavljao si da te očinstvo plaši.
A danas svima pričaš kakav si brižan i posvećen otac.
— Kakve to veze ima sada? — nervozno je upitao.
— Ima, jer ja savršeno dobro znam da odluku nisi doneo juče. Niti prošle nedelje. Ovo traje mnogo duže.
Olivera je spustila nož, okrenula se prema njemu i naslonila se na kuhinjski pult.
— Reci mi, Vlastimire… da li se Zari Farkaš dopada ovaj stan? Ili planirate da tražite nešto drugo?
Lice mu je u trenutku izgubilo boju.
— Koja Zara? — promucao je.
— Ona s kojom se dopisuješ već šest meseci. Osam godina u istoj firmi, bez dece, ali sa velikom željom da ih ima. Jesam li nešto pogrešila?
— Ti si me špijunirala?
— Nije bilo potrebe. Sam si mi sve ispričao. Sećaš se one večeri pre tri nedelje? Došao si kući sav ushićen, pričao o koleginici — pametna, perspektivna, izuzetna.
A već sutradan si kupio novu košulju.
Obrisala je ruke peškirom i nastavila mirno:
— Počeo si da se tuširaš ujutru, iako si godinama to radio uveče. Kupio si novi parfem. Upisao se u teretanu — prvi put posle deset godina.
— Olivera… — pokušao je da je prekine.
— A telefon više ne ispuštaš iz ruku, čak ni u kupatilu. Ranije si ga ostavljao gde god. I stalno se smeškaš dok gledaš u ekran.
Na njegovom pametnom satu zatreperelo je obaveštenje. Instinktivno je pogledao i brzo spustio ruku.
— Zara piše? — upitala je Olivera, gotovo radoznalo.
Vlastimir se slomljeno spustio na stolicu.
— Nisam planirao…
— Šta tačno? Da se zaljubiš ili da budeš otkriven?
— Sve se desilo samo od sebe. Razgovori na poslu, pa…
— Pa si odlučio da je najlakše da ja odem sama. Praktično, zar ne?
Stan ostaje tebi, tvoj ugled je netaknut — žena je sama otišla, pa je očigledno ona kriva, a ti možeš bez prepreka da započneš novi život, sa jasno postavljenim planom koji si odavno osmislio.
