Odjednom je shvatila da trči. Nije znala kada je počela niti zašto, samo je osećala kako joj se vunene čizme klizaju po ledu, a srce lupa toliko snažno da potiskuje sve ostale zvuke. Vazduh joj je sekao pluća, ali nije usporavala.
— Devojčice, stani, kuda si krenula! — doviknuo je neko sa obale, no Lea Božović to kao da nije ni čula.
Dobro je znala da se polinji ne prilazi uspravno. U školi su im pokazivali slike, objašnjavali šta se sme, a šta ne. Zato je, nekoliko metara pre tamne vode, legla na led i počela da se vuče napred, oslanjajući se na laktove i stomak. Šal joj se u tom trenutku odmotao i vukao po površini, vijugav i dug, poput narandžaste zmije.
— Beži odavde! — promuklo je zarežao muškarac kada ju je spazio. Zubi su mu cvokotali, usne bile modre, a u očima je bljesnula panika pomešana s besom. — Nestani, dete, propasćeš i ti!
Lea mu nije odgovorila. Najpre je pogledala njega, zatim naprsli led oko rupe, pa onda šal. Bio je dugačak, ručno pleten; baka ga je napravila još dok je bila živa. Majka je govorila da je to uspomena i da treba da se čuva. Ali baka je, isto tako, uvek ponavljala da su stvari samo stvari, a da je čovek važniji od svega.
Polako je skinula šal i zavitlala jedan kraj prema muškarcu. Tkanina je pala u vodu, tik uz njegovu šaku.
— Uhvatite se! — izgovorila je, začuđena sopstvenim glasom koji joj je zvučao tuđe i čvršće nego što se osećala.
— Ne mogu ja tebe da izvučem — promucao je, ali je ipak zgrabio šal.
— Ne morate mene. Vi se izvlačite sami. Ja ću držati. Samo polako, nemojte naglo, da me ne povučete.
Nije znala odakle joj te reči — možda iz nekog filma, možda iz knjige koju je majka čitala uveče. Muškarac ju je posmatrao trenutak ili dva, pa kratko klimnuo glavom. Počeo je da se podiže, a Lea je osetila kako se šal zateže i kako je vuče prema rupi. Upirala se čizmama, ali su klizile, pa se okrenula na leđa, obmotala šal oko zgloba i zabola pete u led. Tako je bilo stabilnije; skoro da se nije pomerala.
Muškarac je izlazio iz vode puzeći, sporo, mučno sporo. Led je ispod njega pucketao i svaki taj zvuk Lei je parao živce, jer je bila sigurna da će se svakog časa ponovo slomiti, ali se to ipak nije dogodilo. Vukao se prema njoj, ostavljajući iza sebe mokar trag, dok je ona zadržavala dah i stezala šal sve jače, pripremajući se za ono što će uslediti kada mu se približi još samo malo.
