Sklonila je i poslednji tanjir sa stola.
U glavi joj je i dalje odzvanjala njegova rečenica o konferencijama, kao refren koji se uporno vraća. A nekada je, davno, sanjala da obuče beli mantil i da postane lekarka. Upisala je medicinu puna entuzijazma. Onda je upoznala Dušana Cvetkovića, zaljubila se bez zadrške, ubrzo se udala i život je krenuo nekim drugim tokom.
„Šta će ti tolika muka?“ govorio joj je tada. „I kao medicinska sestra imaš siguran posao. Plus, stižeš kući na vreme, porodica neće trpeti.“
Milena Vukadinović ga je poslušala. Kao i mnogo puta kasnije.
Sutradan je Tijana Radić otišla na stručni skup, a vratila se puna energije, sa osmehom koji se nije gasio.
– Milena, znaš li da u domu zdravlja preko puta organizuju časove joge za zdravstvene radnike? I to besplatno, uveče!
– Jogu? – ponovila je Milena s nevericom.
– Da, kažu da čuda čini za stres. Hajde da probamo zajedno.
Milena je zagledala šareni flajer na kome je pisalo: „Joga za unutrašnji mir. Pronađite ravnotežu.“
– Ne znam baš…
– Ma hajde – Tijana ju je uhvatila pod ruku. – Jednom da odemo. Ne gubimo ništa.
I otišla je. Ne iz hrabrosti, već iz iscrpljenosti. Umorila se od stalnog pravdanja, objašnjavanja zašto ne može, zašto ne stiže, zašto uvek mora da odustane.
U sali ih je bilo petnaestak. Žene su tiho razmotavale prostirke. Instruktorka, mlada i smirena, zamolila ih je da legnu i zatvore oči.
– Osetite telo. Pratite dah.
Posle ko zna koliko godina, Milena je zaista oslušnula sebe: teška ramena, ukočen vrat, zategnutu vilicu. I po prvi put posle dugo vremena – tišinu u mislima.
– Kako ti je bilo? – pitala je Tijana po izlasku.
– Predivno.
– Onda se vidimo i u četvrtak?
– Dolazim.
Kod kuće ju je dočekao Dušan, očigledno neraspoložen.
– Gde si do sada? Večera kasni već pola sata!
– Bila sam na jogi.
– Na jogi? – podsmehnuo se. – U tim godinama? Jesi li ti normalna?
Dve nedelje je odlazila krišom, pravdajući se da ostaje duže na poslu. Svakog četvrtka osećala se življe nego ikad.
A onda je zazvonio telefon.
Stajala je u pozi drveta, tražeći ravnotežu, kada je melodija preseče.
– Ne javljajte se – rekla je instruktorka blago. – Ovo je vaše vreme.
Ali se uključila govorna pošta i Dušanov besan glas ispunio je salu:
– Gde si?! Roditelji su nenajavljeni došli, a večere nema! Odmah kući!
Svi su se okrenuli. Milena je pocrvenela od stida.
– Možete kasnije da uzvratite poziv – šapnula je instruktorka.
Na ekranu je videla još pet propuštenih poziva. I tada se nešto u njoj prelomilo.
– Ne – rekla je tiho. – Neću.
Isključila je telefon.
– Možemo dalje – obratila se instruktorki.
Kući je išla polako, skupljajući snagu.
– Gde si bila?! – dočekao ju je Dušan besan. – Roditelji su otišli! Sramota!
– Bila sam na jogi.
– Kakvoj jogi?! Zašto se ne javljaš?!
– Joga je moje vreme. Telefon sam ugasila namerno.
– Kako to misliš?! – vikao je. – Kad ja zovem, žena mora da se javi!
– Mora – klimnula je. – Žena. Ne robinja.
– Šta ti pričaš?!
– Ako ti dođu gosti, možeš sam da se snađeš. Ili da naručiš hranu.
– Ja ne znam da kuvam!
– A ni ja nisam znala mnoge stvari kada sam se udala, pa sam naučila.
