— Spavam sa vašim mužem!
Vrata stana nisu bila zaključana, pa je nepoznata žena bez ustručavanja ušla unutra. Visoke potpetice odzvanjale su po parketu dok je stajala na prelazu između hodnika i dnevne sobe, gde sam upravo zalivala cveće. Nije joj ni palo na pamet da se izuje.
Odmjerila sam je u sekundi: visoka, upečatljiva crnka, savršeno građena, negovana od glave do pete. Pored nje sam se osećala bezlično i neupadljivo.
Zbunjeno sam ćutala. Šta se uopšte kaže u trenutku kada ti neko saopšti da ti muž ima aferu?
— I? — bilo je jedino što sam uspela da izgovorim.
Verovatno mi je sve pisalo na licu, jer su joj se usne razvukle u samozadovoljan osmeh.
— Hoću da ga pustite. Prestanite da ga vezujete za sebe sažaljenjem i osećajem dužnosti.
— Da ga vezujem? — sigurno sam delovala potpuno izgubljeno.
— A kako biste to drugačije nazvali? — samouvereno je zakoračila po mekom tepihu i smestila se u fotelju kao da je kod svoje kuće. — Koliko ste vas dvoje zajedno? Devet godina? On vas nikada neće ostaviti, jer se oseća odgovornim.
— Jedanaest — promrmljala sam, i dalje kao u magli. Sve je ličilo na ružan san iz kog ću se probuditi svakog časa.
Ne dešava se valjda da ljubavnica tek tako pokuca — ili još gore, uđe bez kucanja.
A moj Predrag Spasić… On nije takav. Bar sam tako mislila.
Šta bi uopšte jedna takva žena mogla da vidi u njemu? Nema bogatstvo, običan je kancelarijski službenik sa prosečnom platom, brižnom majkom i nešto sitne ušteđevine na računu. Teško da bi novac mogao da privuče ženu koja izgleda kao da joj je mesto na naslovnici časopisa.
Njoj treba nešto drugo.
Moj muž?
— Da li me uopšte slušate? — preseče me njen glas.
— Slušam…
— Hoćete li ga pustiti?
Ubedila sam sebe da je sve ovo nestvarno, pa sam odlučila da budem hrabrija nego što sam inače. Inače sam tiha, nisam od onih koje se bore za muškarca koji ih je izdao. Ali ako je ovo san, mogu makar da pokušam.
— Vi ste lepi, uspešni… A moj muž je sasvim običan čovek. Nema ničeg posebnog u njemu.
— Onda ga pustite, a ja ću već znati šta da radim s njim.
— Vodite ga — izletelo mi je pre nego što sam stigla da razmislim.
Ispravila sam leđa, vratila bokal sa vodom na prozor i duboko udahnula.
— Odmah ga vodite. Spakovaću svoje stvari i večeras me ovde više neće biti.
Brzim korakom sam otišla do komode, uzela ključeve i pružila ih ka njoj.
— Izvolite. Ionako u poslednje vreme dolazi kasno… Mada, šta pričam — verovatno već znate gde i s kim provodi večeri.
