…Dolaziće oko sedam. Navikao je da ga sačeka topla večera i mir u kući.
I još nešto — sutra stiže njegova majka.
Zove se Slavica Hadžić. Pokušaj da s njom budeš ljubazna.
Zatvorila sam vrata spavaće sobe za sobom, kao da tim pokretom stavljam tačku na jedan deo života. Izvukla sam kofer ispod kreveta i počela da slažem stvari, metodično i bez suza. Neverovatno kako se sve poklopilo — godišnji odmor mi je upravo počeo, a i bonus na poslu je legao na račun baš na vreme.
Odavno sam želela da negde otputujem, da promenim vazduh. Predrag Spasić je uvek imao izgovor: obaveze, projekti, umor. Govorio je da mu je dosadno kada sam previše kod kuće, a opet nije podnosio kada poželim negde sama.
Kada sam zaklopila kofer, zastala sam i obuhvatila pogledom sobu. Svaki detalj birala sam lično — zavese, lampu, posteljinu. Trudila sam se da stan diše toplinom. Mislim da sam u tome uspela.
Uspravne kičme izašla sam u dnevni boravak. Brinete više nije bilo. Otišla je tiho, bez scene. Shvatila sam da sam ponos demonstrirala pred praznim prostorom.
Spustila sam pogled i misli su same krenule unazad.
Predraga sam upoznala u parku. Dugo smo se zabavljali; svirao mi je gitaru, vodio me u bioskop i male kafiće. Posle godinu dana zaprosio me je. Imali smo stan, stabilan posao, planove.
Jedino je njegova majka često unosila nemir. Ipak, ja nisam sklona svađama. Prećutkivala sam, prelazila preko sitnica, pravila se da ne primećujem otrovne opaske.
Predrag je umeo da se našali kako me voli zato što sam jedina žena koja je uspela da izađe na kraj sa Slavicom.
— Ti si prva koja je s njom pronašla zajednički jezik — govorio bi, grleći me.
— Zar ih je bilo mnogo pre mene? — pitala bih kroz smeh, iako odgovor nisam želela da čujem.
Ali on nije okretao na šalu.
— Mnogo, Tamara Đokić, zaista mnogo. Mama je svaku procenila i pomogla im da same odu. I odlazile su.
Zastao bi, pa dodao:
— Kada sam tebe upoznao, znao sam da si moja sudbina. I da ćeš se dopasti mojoj majci.
— Znači, birao si suprugu i za sebe i za nju?
— U neku ruku, da.
Možda bi neku drugu takve reči povredile. Mene nisu. Bilo mi je dovoljno što je vredan, odgovoran, što ume da bude nežan. A Slavica je, kad hoće, znala da bude sasvim razumna.
Samo nam je jedno uvek nedostajalo — dečji smeh. Možda je baš ta praznina s vremenom postala pukotina kroz koju je ušla druga žena.
Sećanje na to razdoblje uvek mi navire sa knedlom u grlu. Decu smo planirali odmah posle venčanja. I ja, i Predrag, pa čak i njegova majka, svi smo maštali o velikoj porodici. Zamišljali smo sitna stopala kako trče po parketu i graju koja ispunjava stan.
Čak je i Slavica jednom rekla da sam lepa i da bi bilo divno da deca liče na mene. Tu rečenicu sam dugo nosila u sebi.
Znate, kada se dogode takvi trenuci, čovek se najpre seti svega onog najlepšeg što je imao.
