Rekla mu je da mu je sve davala, ali da ga očigledno nije naučila osnovnoj stvari – zahvalnosti. Rastko je ćutao, bez ijedne reči opravdanja.
— Novac više nećeš dobijati. Nikada — izgovorila je tiho, ali odlučno.
On je skočio sa stolice.
— Ali karte su već kupljene!
— Prodajte ih.
— Dunja će se slomiti zbog toga!
— Preživeće.
— Mama, kao da me više ne poznaješ.
— A ja tebe odavno ne prepoznajem. Gde je nestao moj dečak koji je brao maslačke?
Tišina je ispunila sobu.
— U redu. Razumem. Para nema.
— Nema — potvrdila je.
Izašao je zalupivši vrata. Posle nekog vremena, ipak se vratio. Sam. U rukama je držao cveće, lice mu je bilo umorno, pogled spušten.
— Mama, oprosti. Grešio sam. I zbog svadbe, i u svemu ostalom.
— Rastko, volim te. Ali više neću rešavati tvoje probleme.
— Jasno mi je.
— I novca neće biti. Nikad.
— Razumem.
Zagrlio ju je nespretno.
— Mogu li da dolazim? Onako… bez razloga?
— Naravno da možeš.
Mesec dana kasnije pojavio se ponovo, noseći tortu iz poslastičarnice.
— Ne znam da mesim kolače, ali želeo sam da dođem s nečim.
Sedeli su dugo, pričali. Ne o novcu, već o životu.
— Mama, jesi li srećna?
— Učim da budem.
— Sa šezdeset dve?
— Zar je kasno?
— Nije — nasmejao se. — Baš na vreme.
I pomislila je da je možda stvarno tako: pravo vreme da nauči sreću. I da tome nauči sina, pa makar sa zakašnjenjem od trideset pet godina.
