Prebacila je nogu preko noge, kao da je u sopstvenoj dnevnoj sobi, i dok sam se ja bavila aparatom za kafu, nehajno me je odmeravala.
— Kako se zovete? — upitala je, ne skidajući pogled s mene.
— Ivana Lukić.
— Ivana, dugo li ste ovde zaposleni?
— Reklo bi se čitavu večnost — odgovorila sam bez posebnog tona.
— I kakva je ona? Normalna? — osmeh joj je bio pokroviteljski, gotovo podsmešljiv. — Čujem da vodi građevinski posao. Verovatno čelična dama?
— Zna da bude oštra — potvrdila sam klimajući glavom. — Naročito kad su izveštaji u pitanju.
Mašina je zapištala, zadrhtala i konačno izlila gust, taman mlaz u šolju.
— Zapamtite, Ivana — rekla je, prihvatajući kafu — uskoro će se ovde sve promeniti. Ja ću voditi glavnu reč. Lazar Stamenković… znate ga, pretpostavljam? Njen sin. On će mi biti muž. I nosim njegovo dete.
Rekla je to lako, sa pobedničkom notom, kao da iznosi gotovu činjenicu.
— Čestitam — promrmljala sam, ne uspevši da sakrijem nelagodu.
— Navikavajte se — nastavila je. — Volim red. Bez prašine. I pića moraju biti vrela, a ne mlaka kao ovo.
Otpila je gutljaj i nezadovoljno se namrštila.
— Gde je mleko?
— Niste rekli da ga želite.
— Zar ja treba sve da naglašavam?! — planula je. — Zagrejte mleko. Hladno ne pijem.
Učinila sam kako je tražila. Dok sam se bavila šoljom, njen pogled mi je bušio leđa.
— Sporo — presudila je. — Jeste li uvek takvi?
— Obično sam brža — odgovorila sam skrušeno, spremajući se da joj dodam šolju i naslutivši da će sledeće primedbe tek uslediti.
