…da je planirala da preko leta ode na selo, a zimi… pa, nekako ćemo se stisnuti. Ili ćete vi sebi iznajmiti nešto. Ti imaš dobru platu, izdržaćete to bez problema.
Milena Antić je polako okrenula glavu ka mužu.
— Predraže, je l’ ti mene ozbiljno slušaš? — upitala je tiho, ali oštro. — Ti si pristao da se iselimo iz sopstvenog stana da bi se ovde uselila tvoja sestra sa čoporom dece?
Predrag Ristić je pocrveneo, boja mu je izbila sve do ušiju.
— Mile… pa… Slađani je stvarno teško — promucao je. — A mi smo kredit već otplatili… Mama kaže da porodica mora da se pomaže…
— „Mama kaže“… — ponovila je Milena, bez trunke ironije, gotovo praznim glasom.
Pogledom je prešla preko kuhinje. Pred očima su joj se smenjivale slike: dani provedeni nad planovima, noći bez sna, ona sama kako bira pločice, kako se raspravlja sa majstorima zbog krivo postavljenih fuga, kako godinama preskače letovanja da bi kupila ovaj nameštaj. Sve je to bila njena borba.
— Spomenka Blagojević — izgovorila je tiho, gotovo šapatom. — Mislim da ste nešto pomešali. Ovo nije studentski dom. Ovo je moj stan. I niko se ovde neće useljavati.
Svekrva je naglo ustala, uspravivši se u punoj, impozantnoj visini.
— Kako to misliš „tvoj“?! — vrisnula je. — Ne zaboravljaj se, devojko! U braku ste! Sve je zajedničko! Predrag je muškarac, glava kuće! Ako je on odlučio da sestra živi ovde, tako će i biti! A ako ti se ne sviđa — slobodno idi!
— Dakle — rekla je Milena, osećajući kako joj se u grudima skuplja ledeni bes — vi mene praktično izbacujete iz stana?
— Ne „praktično“, nego konkretno! — slavodobitno je odbrusila Spomenka. — Slađana stiže sutra ujutru. Spakuj svoje stvari da ne smetaju.
Milena je pogledala muža. On je zurio u tanjir, nepomičan, kao komad nameštaja bez funkcije.
— Zašto bih ja napuštala ovaj stan? — izgovorila je glasno, jasno, bez zastajkivanja, gledajući svekrvu pravo u oči. — Ja sam ga kupila svojim novcem.
— Ma daj! — nasmejala se Spomenka podrugljivo. — Kojim to „svojim“? Pet godina ste u braku! Zajednička kasa! Ne pravi se pametna. Predrag je radio, znači pola je njegovo. A on svoj deo daje sestri. I ja kao majka dajem svoj deo. Tako da si ti ovde, zlato, u manjini.
Milena se nasmešila. Onim hladnim, opasnim osmehom od kog su njeni zaposleni dobijali knedlu u grlu.
Prišla je ormariću, izvadila fasciklu sa dokumentima i spustila je na sto.
— Predraže — rekla je gotovo nežno. — Hajde, objasni mami gde si radio u vreme kad smo kupovali stan. I, još važnije, odakle je došao početni ulog.
Predrag je problijedio. Podigao je uplašen pogled ka majci.
— Mama… možda ipak ne bismo… hajde da idemo kući…
— Šta „ne bismo“?! — zagrmela je Spomenka. — Sedi! Neka pokaže papire! Ja znam zakon! Sve se deli pola-pola! Sutra menjam brave, pa da ti, bezobraznice, ne padne na pamet da se motaš ovde dok se Slađana ne smesti!
Milena je mirno spustila fasciklu na sto.
— Brave, kažete? Dobro. Predraže,
