Marija Andrić je u rukama nosila sićušnu tortu, jedva dvesta grama, više simbol nego kolač. Miljana Balogh je, po običaju, nosila samo svoje dostojanstvo i očekivanja. Muški deo ekipe stigao je praznih ruku, ali sa izrazima ljudi koji su sigurni da im pripada nagrada.
— Eto vidiš! — uskliknula je svekrva pobednički, prelazeći pogledom preko besprekorno pometenog dvorišta. — Znaš ti da budeš prava domaćica kad hoćeš! A ono sa cenovnicima ti je bilo baš bez veze… Gde je Aleksandar?
— U parnom kupatilu, proverava dimnjak i temperaturu — odgovorila sam smireno. — Izvolite, raskomotite se. Para je taman kako volite.
Uz žagor i smeh zaputili su se ka banji. Naredna dva sata dopirali su zvuci zadovoljstva: uzdasi, pljuskanje vode, ritmično šibanje brezovim metlicama. Ja sam za to vreme sedela na verandi, listala roman i pijuckala čaj. Sama. I mirna.
Kada su napokon izašli, rumeni, omotani čaršavima i omekšali od toplote, glad im je već jasno diktirala raspoloženje.
— E, ovo je bilo pravo! — trljao je ruke Lazar Spasić. — Jeco, iznosi na sto šta ima! Creva mi sviraju marš! Kunem se da sam osetio miris roštilja!
Krenuli su ka kuhinji gotovo svečano. Miljana je išla prva, kao general koji ulazi da preuzme trofej. Širom je otvorila vrata — i ukočila se.
Sto je bio prekriven čistim stolnjakom. Na sredini bokal sa vodom, šest čaša i velika činija tvrdih pereca, onih što traže ili snažne vilice ili rezervnu protezu. Tačno na sredini, pritisnut solnicom, ležao je list papira formata A4.
— Šta… šta je ovo? — promuklo je upitala Marija, gurkajući prstom perece.
— Večera — rekla sam staloženo, ulazeći za njima. — Za najbliže.
— A gde je meso? Salate? Krompir? — planula je Miljana, lice joj je poprimilo nijansu peškira kojim je bila obmotana.
— Miljana Balogh — raširila sam oči kao da sam zatečena pitanjem — sami ste tražili da bude „bez ikakvih uslova“. Uslovi su bili jasno navedeni: drva, namirnice ili novac. Zamolili ste da to ukinem. I jesam. Banja je bila zagrejana? Jeste. Koristili ste je bez dinara? Jeste. Ali usluga restorana nije deo paketa „Voljena rodbina – osnovna verzija“.
— Ti se sprdaš s nama?! — vrisnula je Marija. — Gladni smo! Putovali smo! Izašli smo iz pare!
— Marija — prekinula sam je tiho, ali odlučno — kada odeš kod frizera, platiš šišanje, zar ne? Ne kažeš: „Zemljaci smo, skrati mi kosu za džabe, pa ću ti biti zahvalna.“ Zašto onda misliš da su moje vreme, moj trud i moje namirnice manje vredni od frizerskih makaza?
— Kako se usuđuješ da majku porediš sa frizerom! — pokušala je Miljana da podigne ton, ali joj je glas zadrhtao, više od gladi nego od besa. — To je bezobrazluk!
