On je očekivao da će Vesna potrčati ka njemu — kao i uvek. Ali ona je stajala ćutke i gledala ga drugačije. Bez straha. Sa gađenjem.
Polako je razvezala kecelju. Skinula je. Zgužvala.
I bacila mu pravo u lice.
— I ja odlazim, — rekla je tiho, ali odlučno. — Kuvaj, peri i naređuj sam sebi.
Okrenula se ka nama.
— Miljana, Stanislave, sačekajte. Uzeću dokumenta.
Otac je sedeo mokar, lepljiv, iskrivljenog lica i nije mogao da shvati kako se desilo da ga više niko ne sluša.
— Još ćete mi puzati nazad! — promuklo je viknuo.
— Nećemo puzati, Dimitrije, — odgovorila je Vesna ne okrećući se. — Znamo mi da hodamo.
Napolju je bilo sveže. Vesna je hodala uspravno, sa ramenima unazad.
— Vesna, jesi li dobro? — pitala sam.
Nasmešila se — prvi put posle dugo vremena.
— Samo mi žao boršča, — uzdahnula je. — Baš mi je uspeo danas.
Nasmejale smo se i otišle, ostavljajući „gospodara“ nasamo s njegovom vlašću koja više nikome nije bila potrebna.
