— Izvolite, Radice Gajić, slobodno uđite, nema razloga za nelagodu — obratila se Teodora Mladenović ženi koja je zastala na samom pragu ordinacije, kao da procenjuje da li da uopšte napravi taj korak.
— Jao! Pa zar si ti doktorka Mladenović? — starica je pažljivo pogledala natpis na vratima, pa ponovo nju.
— Jesam, Radice Gajić — odgovorila je Teodora uz uzdržan osmeh.
— A šta bi s prezimenom, jesi li ga promenila? — upitala je bivša svekrva dok je ulazila i tiho zatvarala vrata za sobom.
— Naravno da jesam — Teodora joj je pokazala stolicu naspram stola. — Ponovo sam se udala.
— Kako to misliš, udala? — Radica je zbunjeno trepnula. — Pa vi ste se tek skoro razveli…
— Prošlo je tačno četiri godine otkako smo se Vasilije i ja razišli.
— Bože, kako vreme juri… stvarno četiri godine — promrmljala je Radica, odmahujući glavom. — Čovek ni ne primeti.
— Samo da znate — nastavila je Teodora poslovnim tonom — ako vam iz bilo kog razloga ne prija da vas ja lečim, mogu vas bez problema uputiti drugom lekaru.
— Ma kakvi! — odmah je odmahnula rukom Radica. — Tebi ja verujem više nego ikome. Oduvek sam te volela, a onaj moj sin… njemu nikad ništa nije jasno!
Teodora je skrenula pogled u stranu, dopuštajući sebi tek jedva primetan osmeh.
„Volela… ako se to tako zove“, pomislila je. „Toliko me je ‘volela’ da sam suze lila noćima.“
— Recite mi, šta vas muči? — vratila se poslu, profesionalno i mirno.
— Sve živo, dete — Radica je iz torbe izvadila debelu fasciklu i spustila je na sto. — Otkako sam otišla u penziju, kao da se sve raspalo. Pritisak skače, zglobovi bole, noću oka ne sklopim… za godinu dana se toga nakupilo, pa vidi sama.
Dok je Teodora pažljivo listala dokumentaciju, Radica je nastavila da priča, ne čekajući odgovore.
— A Vasilije… kad ste se razveli, potpuno je skrenuo s puta. Po nekoliko noći ga nije bilo kod kuće. Dobro je da bar posao nije izgubio. A ja sam se, budala, stalno nadala da ćete se pomiriti.
Uz tebe je bio kao jagnje — nije lutao, nije pio, čak je dva puta unapređen. Ubeđena sam da je to bilo samo zbog tebe.
Teodora ju je pogledala značajno, ali je prećutala. A imala je mnogo toga da kaže.
Šest godina braka — i za svih tih šest godina, nijednu toplu reč od Radice Gajić.
— Pala ti je na pamet glupost da ideš da radiš u bolnicu! — vikala je tada Radica. — U dom zdravlja da si otišla, kao sav normalan svet! Tamo su bar pristojni ljudi i manje bolesti!
U bolnicama, zna se kakve sve dovlače… nakačićeš ko zna šta, pa ćeš to doneti kući, a onda ćemo se Vasilije i ja porazboljevati!
— Kakve to veze ima s vama? — branila se Teodora. — Vi živite odvojeno, a Vasilije i ja smo u mom stanu!
— Hoćeš da kažeš da majka nema pravo da dođe kod sina? Još ga okrećeš protiv mene, bedna doktorica!
— U svakoj zdravstvenoj ustanovi postoje stroge mere sterilnosti i kontrole — odgovarala je Teodora, jedva se suzdržavajući.
— Ako se, ne daj Bože, mom Vasiliju nešto desi, ja ću te uništiti!
Prijatno je bilo slušati pohvale upućene na njen račun, ali Teodora im nije verovala, i tek posle nekoliko minuta postalo joj je jasno zbog čega se Radica tog dana ponašala neuobičajeno blago, što je nagoveštavalo da će se pravi razlog njene posete tek otkriti.
