— I sećam se kako je bilo za tvoj četrdeseti, — nastavila je, nameštajući se udobnije uz njega. — Došli su, pojeli, nazdravili i razišli se, a meni je ostalo da danima sređujem haos. Hvala lepo, takav “provod” mi više ne treba.
Podigli su šolje i blago ih sudarili; tihi zveket porcelana zvučao je kao pečat na njihov dogovor da veče provedu mirno, samo njih dvoje.
U tom trenutku, telefon koji je Teodora ostavila na naslonu sofe zadrhtao je i zasvetleo. Na ekranu se pojavilo ime i fotografija: „Gabriela“.
— Zove Gabriela, — iznenađeno reče Teodora. — U ovo doba obično je prikovana za televizor i svoje serije.
Rastko se namršti.
— Ako je sestra, kladim se da joj opet nešto treba. Javi se, pa ću se uključiti ako zatreba.
Teodora prihvati poziv.
— Ćao, Gabi. Kako si?
Iz slušalice je proključao razdragani glas:
— Teodora! Je li Rastko tu? Daj mu telefon!
U pozadini su se čuli smeh, zveket čaša i uzbuđeni žamor više glasova.
Rastkove obrve su se još više skupile.
— Ovde sam. Kakva je to galama kod tebe?
— Pa slavimo tvoj rođendan! — ushićeno objavi Gabriela. — Okupili smo se svi: mama, Bojan sa porodicom, tetka, rođaci… Čestitamo! Sačekaj, mama želi nešto da ti kaže…
Rastko i Teodora su se nemo pogledali. U njenim očima zatreperila je zbunjenost, dok je u njegovim rasla nelagoda.
Zatim se začuo majčin glas, pomalo podrhtao, ali pun energije:
— Rastko, sine! Srećan ti jubilej, da si nam živ i zdrav! Podigli smo čašu za tebe, prisećamo se kakav si bio kao dečak…
Rastku je niz kičmu prošao hladan talas.
— Mama… gde ste vi zapravo?
— U restoranu „Svetionik“, naravno! — ponovo se ubaci Gabriela. — Divno je, stolovi su puni, atmosfera sjajna. Nismo mogli da propustimo ovakav dan!
Rastku je telefon zamalo iskliznuo iz ruke.
— Ali dogovorili smo se da ništa ne organizujemo…
