Verovala je da nevolje, ma koliko bile teške, ne treba da budu razlog za razmirice sa mužem. U sebi je uporno ponavljala da će se stvari nekako srediti, da je potrebno samo malo strpljenja. Tako je mislila sve dok joj jednog popodneva na vrata nije pokucala komšinica Katarina Antić.
Katarina nije došla praznih ruku – u rukama je nosila tablet. Ivana Radosavljević je, videvši uređaj, pomislila da joj komšinica želi pokazati neki novi recept ili snimak koji je nedavno pronašla na internetu. Međutim, izraz na Katarininom licu nije nagoveštavao ništa prijatno.
„Ivana, ti ovde jedva sastavljaš kraj s krajem, još si mi juče tražila da ti pozajmim novac, a tvoj muž u isto vreme uživa na moru“, rekla je bez uvijanja.
„Katarina, šta pričaš? Kakvo more?“, zbunjeno je upitala Ivana.
„Na moru je Ognjen Kovač. I to ne sam. Sa nekom plavušom se baškari.“
„To je nemoguće“, izletelo joj je, više kao vapaj nego kao odgovor.
„Ako mi ne veruješ na reč, nema problema. Možda će te fotografije i snimci ubediti.“
Katarina je tada otvorila tablet i pokazala Ivani snimke i slike na kojima se jasno video njen muž, nasmejan i opušten, u društvu mlade plavokose žene. Ivani se činilo da gleda tuđi život. Srce joj je lupalo, a u ušima je zujalo. Pokušala je da pozove Ognjena, ali je telefon bio nedostupan. Nije mogla da sedi mirno, hodala je po kući kao ranjena životinja.
Kada se Ognjen konačno vratio, nije se trudio da poriče ili ublaži istinu. Govorio je hladno, gotovo cinično, kao da objašnjava nešto sasvim beznačajno.
„Reci mi da je ovo samo ružan san“, prošaptala je Ivana. „Ne mogu da prihvatim da si izdao mene, da si izdao našu decu.“
„Kako si samo naivna“, odbrusio je. „Zar si stvarno mislila da sam sve ovo vreme bio sam? Da sam te voleo? Trebala si mi samo da brineš o mojim roditeljima. Ako želiš krov nad glavom, možeš ostati ovde, ali ćeš nastaviti da ih neguješ. Ja se od tebe razvodim. Tamara Despotović i ja ćemo se venčati i preseliti ovde. A ti ćeš nam biti nešto poput kućne pomoćnice.“
„Ne“, rekla je odlučno. „Mnogo toga mogu da podnesem, ali ovakvo poniženje ne. Teško mi je da ostavim tvoje roditelje, zavolela sam ih iskreno, ali ovde ne ostajem.“
Ostala je sama, sedeći i plačući, svesna da nema gde da ode. Nije imala rodbinu. Tokom godina provedenih sa Ognjenom izgubila je gotovo sve prijatelje, jer za njih nikada nije imala vremena. Jedina osoba sa kojom je održavala kakav-takav kontakt bila je upravnica doma u kojem je odrasla. Posle dugog oklevanja, Ivana je odlučila da pozove svoj nekadašnji dom i okrene broj Vesne Tesić.
