Sad da se dovedem u red. Brzo sam se našminkala, obukla, čak sam i nokte prelakirala – neka misle da imam svež manikir iz salona.
Vreme je 18:15. Gde li su muž i njegov pratilac ili pratilja? Srce mi lupa: da li je to neki grubi mačo ili lukava suparnica?
I tada zazvoni zvono na vratima.
Kao da nema ključ! Prilazim, bacam pogled u ogledalo. Blagi osmeh, pogled domaćice. Otvaram…
A Marko stoji sam na pragu.
Zbunjeno sam zastala.
— Pa rekao si da nećeš doći sam! — kažem dok se oslobađam iz njegovog zagrljaja.
— Pa da, — osmehuje se on. — Samo nemoj da se ljutiš…
I tada otvara vrata, a iza njih… kutija. Unutra se nešto pomera.
Marko je unosi u kuću, a ja ostajem zatečena od iznenađenja. Unutra – pahuljasto malo klupko sa krupnim očima.
— Znam da nisi oduševljena kućnim ljubimcima — pomirljivo kaže muž. — Ali kolegi mi je ostalo jedno neudomljeno štene. Hajde da ga uzmemo, važi?
Pažljivo vadim to toplo čudo iz kutije.
— Zove se Šarik — dodaje Marko s blagim osmehom krivice. — Lepo ime, zar ne?
Odjednom me preplavi neki topao talas. Radost? Ili možda zaboravljen osećaj brige?
Privijam štene uz sebe i pomislim: „Koja sreća što to nije Katarina! I čak ni neki grubi lepotan. Već mali, topli, čudesni Šarik.“
Tako smo nas troje, kako je i bilo zamišljeno, seli za sto – da dočekamo Novu godinu u toploj, složnoj porodici.
