Takvu decu obično vole. Ona ne prave mnogo problema. Sa njima ne moraš da se mučiš, sve znaju sama: da se obuku, da jedu, brzo zaspu. Zato su i voleli Milicu – jer je bila laka za čuvanje.
A njoj je to mnogo prijalo. Volela je kad je vole. Bar vaspitači u domu za nezbrinutu decu. I trudila se. Mnogo se trudila. Da bude dobra, poslušna i kako treba devojčica.
A onda se odjednom sve promenilo. Jednog dana Milicu je pozvala njena omiljena vaspitačica, Teodora, i tihim, gotovo tajanstvenim glasom rekla:
– Milice, hoću s nekim da te upoznam. To ti je baka. Veoma je dobra. Samo nije mogla ranije da dođe po tebe. Ali te mnogo voli. I želi da imaš svoj dom, svoju porodicu i svoju baku.
– Ne! – povikala je Milica i briznula u plač.
Taj potresni trenutak nikada neće zaboraviti. Toliko je volela Teodoru. Kao majku. Volela je razgovore s njom. Teodora ju je često uzimala u naručje i nežno milovala po glavi.
– Ah, lepotice naša! Šta li su ti samo učinili? Tako pametna devojčica… Kako mi te samo žao – govorila bi često.
Milica tada nije razumela o čemu priča. Volela je da sedi u njenom krilu i privija se uz tople ruke dobre žene pune blagosti i topline. Volela ju je svim srcem, mada joj to nikada nije rekla.
I sad odjednom dolazi neka tamo baka koja hoće da vodi malu Milicu u neki svoj dom? A njoj dom ne treba, ni baka joj ne treba! Njoj je ovde lepo! Drugi život ne poznaje niti želi da ga zna.
Prvi susret s bakom prošao je prilično loše. Uplakana Milica sa ružno i prekratko ošišanom kosom, obučena u neku izbledelu staru odeću nije izazvala kod bake neko posebno ushićenje.
Milica je stajala u uglu sobe gde su ih doveli na susret i ispod oka posmatrala staricu kao preplašena životinjica uhvaćena u zamku. Neka čudna starija žena od koje se širio neprijatan miris nepoznatog porekla nije ulivala poverenje.
– Pa šta si tako ukočena? Zar mi se ne raduješ? Ja sam ti valjda baka! Dođi ovamo dušo moja, dođi da te zagrlim!
– Neću! Ne želim! – histerično povika Milica. – Ne poznajem tebe! Ne volim tebe! Ja volim Teodoru! Pustite me kod Teodore!
– E pa vidi ovu malu što mi prkosi! Sad ću ja njoj pokazati! Pogledaj ti nju kako se otima… Trebalo bi da si srećna! Vodim te kući!
Taj čudan seljački naglasak zauvek će ostati upamćen u glavi male Milice. Koliko ga je tada mrzela sa svojih pet godina – toliko ga nikad nije prestala mrzeti celog života… Kao ni baku samu.
