Zastao je na trenutak, a zatim se krivo osmehnuo, kao da pokušava da sve okrene na šalu.
— Kako to misliš da ne ideš? — ponovio je, proveravajući da li je dobro čuo. — Polazak je za tri sata. Nije ti dobro?
— Dobro sam. Samo ne idem.
Teodor Knežević ju je gledao razrogačenih očiju, kao da je izgovorila potpunu besmislicu. Kao da je sto pred njima odlučio da progovori. Ili da je mačka odjednom sela i počela da lista novine.
— Ne ideš? — ponovio je sporije. — Karte su kupljene. Hotel plaćen. Tri meseca smo ovo planirali.
— Ti si planirao — ispravila ga je tiho.
— Mi! — presekao ju je nervozno. — Zajedno! Sve smo dogovorili! Ja sam radio bez predaha, crnčio sam, ovaj odmor sam zaradio!
— Ti jesi — odgovorila je Isidora Bulatović mirno. — Zato slobodno idi.
Sručio se na stolicu i protrljao lice dlanovima. Taj pokret joj je bio do srži poznat. Sad će zaključiti da joj je samo hir. Da je boli glava. Da su hormoni. Ili da joj je loš dan. Posle će pokušati da je umiri — najpre blagim tonom, onda oštrijim, a na kraju zahtevnim.
— Isidora — rekao je, silom smiren. — Ne razumem šta se dešava. Juče je sve bilo savršeno. Veče je prošlo idealno. Šta se promenilo?
— Ništa se nije desilo.
— Onda zašto se ovako ponašaš?
Mogla je da pomene govor. Spisak zahvalnica u kojem nje nije bilo. Tacnu u rukama. Godine koje je utopila u njegovu karijeru — punih dvadeset pet. Ali nije. Zvučalo bi sitničavo. Kao jadikovanje zbog buketa koji nikad nije stigao.
Ne bi shvatio. Rekao bi da je zaboravio, da je bio pod stresom, da se izvinjava i da će je sledeći put sigurno pomenuti.
— Umorna sam — rekla je jednostavno.
— Pa baš zato idemo! — oživeo je. — More, sunce, nikakve obaveze. Sve sam to organizovao za nas.
Za nas. Isidora je jedva zadržala osmeh. Hotel je izabrao on, na osnovu recenzija koje mu je ona prevodila. Let je ona rezervisala. Papire i vize je ona sredila. I kofere će, kao i uvek, ona spakovati. „Za nas“.
— Ostajem — ponovila je.
Teodorovo lice se stvrdnulo.
— Dobro. Recimo da si iscrpljena. Ali zašto baš sad? Zašto nisi ranije rekla? Mogli smo sve da pomerimo!
Zato što ranije nisam razumela, pomislila je. Ranije je verovala da će se još malo toga pomeriti. Da će posle odbrane biti lakše. Posle unapređenja će odahnuti. Posle odmora će je pogledati drugačije i reći hvala.
Neće.
— Putuj sam — izgovorila je.
— Sam? — trgao se. — Jesi li ozbiljna? Izgoreo sam od posla, treba mi podrška, a ti mi kažeš da idem sam?
Podrška. Njegova omiljena reč. Podrška je bila potrebna uvek — pred svako izlaganje, svaku odluku, svaku stepenicu više. Podrška je značila da ona stoji uz njega, tapše, uverava, divi se. Da ponavlja kako je sposoban, izuzetan, neshvaćen.
— Teodore — izgovorila je njegovo ime onako kako ga godinama nije zvala. — Idi. Zaista ti treba odmor.
Posmatrao ju je pažljivo, pokušavajući da je pročita. Za četvrt veka to nikada nije naučio. A možda nikada nije ni pokušao. Ona je uvek bila tu — pouzdana, tiha, funkcionalna. Kao sat. Kao kućni aparat.
— Zar ti ne pada na pamet razvod? — upitao je iznenada.
Isidora se zbunila. O razvodu nije razmišljala. U glavi joj je bila samo jedna misao: da ne želi da putuje, da ne želi da pakuje kofere i da ne želi da sedi pored njega praveći se da je sve u redu, dok u sebi već zna da se nešto nepovratno pomerilo.
