— Jubilej planiram da proslavim u restoranu — saopštila je svekrva bez uvoda. — Sedamdeseti rođendan se ne slavi svake godine, pobogu.
— Slavice Despotović — javila sam se oprezno — ali…
— Nikakvo „ali“! — presekla me je nervozno. — Bogdan Radić je obećao da će sve srediti. Ti si njegova supruga, prema tome uključi se. Nema tu filozofije: izaberi salu, ugovori meni i pošalji pozivnice. Spisak gostiju ima oko sto ljudi, proslediću ti ga mejlom.
Veza je prekinuta istog trenutka, bez prostora za raspravu.
Tako sam, praktično preko noći, postala glavni organizator rođendanske fešte moje svekrve. A samo sat vremena ranije mirno sam sedela kod kuće, nikome nisam smetala i prevodila još jedno tehničko uputstvo za održavanje aparata za kafu, potpuno nesvesna šta me čeka.
Pokušaj da preokrenem situaciju propao je već iste večeri. Bogdan se vratio s posla, iznela sam večeru, sipala mu čaj i pažljivo započela razgovor:
— Bogdane, tvoja mama me je danas zvala. U vezi sa jubilejom. Pominje restoran, sto zvanica i…
— Znam, znam — odgovorio je, ne skidajući pogled sa telefona. — Mene je isto zvala. Slušaj, Olivera, ti si snalažljiva, uzmi i organizuj to. Meni projekat gori, rokovi me stižu, nemam vremena za proslave.
— Ali, Bogdane… Sama to ne mogu. Ostale su samo tri nedelje!
— Možeš ti to, verujem u tebe — dobacio je, i dalje kucajući poruku.
Pravo ludilo počelo je već sledećeg jutra. U osam tačno zazvonio je telefon. Anita Nagy, moja draga zaova, bila je neobično vedra.
— Olja, ćao. Mama kaže da si ti sada glavna za jubilej…
— Izgleda da jesam.
— Super! Onda ćemo skupljati novac. Samo da znaš, za svaki dinar moraćeš da polažeš račune. Sećaš se prošlog puta, za tatin rođendan si uzela tortu od tri hiljade dinara — to je, realno, bilo preterivanje, i ne bih volela da se takve stvari ponove, jer mama očekuje da sve bude lepo, ali strogo kontrolisano.
