— Sa Radoslavom Božovićem… — nastavila je tiše. — Zvao se Oblak.
Danijela Mladenović ništa nije dodala. Samo je spustila pogled i sela tik uz Nadu Radić, ostavljajući joj prostor da sama nastavi.
Starica je, kao da je neko odškrinuo davno zaključana vrata, počela da govori. Prisjećala se mešanca kog je njen pokojni muž jednog dana doveo s posla, prljavog i promrzlog. Pričala je kako je Oblak uvek ležao uz prag, kao čuvar kuće, kako je skakao čim bi čuo korake u hodniku, i kako je jedne noći tiho otišao, bez laveža i bez oproštaja.
— A onda je i Radoslav otišao — glas joj je zadrhtao. — Posle toga… kao da je vreme stalo.
Badi je mirno sedeo pored njenih nogu. Možda nije razumeo reči, ali nije se pomerao.
— Ostavite ga kod sebe nekoliko dana — predložila je Danijela blago. — Ne morate ništa da obećate. Samo probajte.
Nada Radić je dugo posmatrala psa, pa uzdahnula.
— Dobro. Ali kratko.
Već prvog dana telefon je zazvonio tri puta.
— Cvili bez prestanka.
— Njuška po stanu kao da traži blago.
— Uništio mi je papuče!
Sutradan su primedbe bile drugačije:
— Reži na televizor.
— Ne da mi da ležim, vuče me ka vratima.
Trećeg dana u glasu se čula promena.
— Izašli smo do dvorišta. Nisam tamo kročila ko zna otkad.
Zvučala je življe.
— Prišla mi je komšinica iz drugog ulaza. I ona ima psa, zamislite.
Danijela se osmehnula dok je slušala.
Posle nedelju dana, Sofija Milenković donela je telefon.
— Morate ovo da vidite.
Na snimku je Nada Radić koračala stazom u parku. Sporo, ali uspravno. Pored nje je trčkarao Badi, zatežući povodac.
— Dala mu je novo ime — rekla je Sofija. — Kaže da je Badi neozbiljno.
— Kako ga sada zove?
— Septembar.
— Zašto baš tako?
— Kaže da su se upoznali u avgustu, ali da su stvarno počeli da žive tek u septembru.
Danijela je gledala ekran. Na njemu je starica iskreno smejala.
Prošao je mesec.
Septembar je postao pravo ime, ne samo nadimak.
— Budi me u šest ujutru — gunđala je Nada preko telefona. — Cvili dok ne ustanem.
— Je li vam teško?
— Jeste — kratka pauza. — Ali tako treba.
Sofija je pričala da baka sada svakodnevno ide u park, da je upoznala nove ljude, da ponovo kuva „kako dolikuje“.
— Kaže da nema pravo da se razboli — smejala se Sofija. — Pas to ne bi razumeo.
Pred kraj meseca, Danijelu je pozvala ona žena — majka dečaka.
— Danijela Mladenović… hvala vam. Moj sin često pominje Groma. Kaže da ga više ništa ne boli. I rekao je da želi da postane lekar.
Danijela je dugo sedela kraj prozora.
Napolju je veče bilo toplo, sa mirisom rane jeseni.
Zazvonio je telefon. Danilo Samardžić.
— Mama, razmišljam… možda da dođem na nekoliko dana.
— Dođi — odgovorila je mirno.
Hoće li zaista doći ili ne, više nije bilo presudno.
Imala je svoj poziv. Ljude kojima je bila potrebna. I jasan razlog zbog kog sve to radi.
Ponekad je, da bi se neko vratio životu,
dovoljno pokloniti mu biće
koje će ga strpljivo čekati pred vratima.
