Kira je samo klimnula glavom, uverena da će zaista prihvatiti ponudu svoje komšinice kada za to dođe vreme.
Tako su se tog dana rastale, ne sluteći da je upravo započelo prijateljstvo koje će im obema promeniti život.
Radovi u stanu napredovali su iznenađujuće brzo. Svakim danom prostor je dobijao novi sjaj i toplinu. Kiri se naročito dopala Teodorina zamisao da balkon pretvori u udoban kutak za letnje dane — skoro pa malu sobu okupanu svetlošću. Teodora joj je ispričala da jedna firma trenutno nudi značajne popuste na zastakljivanje balkona ukoliko se istovremeno menjaju i prozori.
„Meni prozori nisu prioritet, ali možemo da proverimo da li bi nam odobrili popust ako bismo naručile radove za oba balkona“, predložila je Teodora snalažljivo.
Ispostavilo se da je ideja bila pun pogodak. Majstori su pristali na dogovor, pa je i Kirin balkon ubrzo dobio nova stakla. Sveže tapete i okrečeni zidovi uneli su vedrinu u stan, iako nije rađen temeljni remont. Zajednički rad, šale uz kafu i sitne pobede oko svakog završenog detalja dodatno su ih zbližili.
Jednog popodneva Kira je pozvala Teodoru da joj se pridruži na proslavi rođendana u jednom restoranu, gde je planirala da okupi društvo.
Dok su se spremale, Kira je primetila koliko je Teodora nesigurna u elegantnoj haljini. Gotovo da nije koristila šminku, a u ogledalu je izbegavala sopstveni pogled. Kiri nije bilo teško da pretpostavi odakle potiče ta nesigurnost — jednom je čula kako Bosiljka Graovac oštro kritikuje ćerkin izgled, ne štedeći reči.
Zato je Kira odlučila da reaguje drugačije. Udelila joj je nekoliko iskrenih komplimenata, naglasivši koliko joj boja haljine lepo stoji, pa predložila diskretan mejkap koji bi samo istakao prirodnu lepotu. Teodora je pristala, a kada je videla rezultat, na licu joj se pojavio osmeh kakav Kira do tada nije videla.
Nedugo zatim, Kira ju je odvela i u kozmetički salon u koji je i sama redovno odlazila. Nakon tretmana, Teodora se zagledala u svoj odraz kao da prvi put posmatra tu ženu u ogledalu. U očima joj je zatreperilo iznenađenje, a zatim i tiho zadovoljstvo.
Što su više vremena provodile zajedno, Kira je jasnije uviđala koliko Teodoru opterećuju stalni pozivi i pritisci rodbine. Telefonska zvona prekidala su svaki miran trenutak, a pitanja su se nizala bez prestanka: gde je bila, s kim, zašto se nije javila ranije. Saveti su lako prelazili u prekor, a briga u kontrolu.
Jedne večeri, nakon posebno napornog razgovora sa majkom, Teodora je izgledala iscrpljeno i potišteno. Tada je Kira odlučila da započne ozbiljan razgovor.
„Ne moraš da im se suprotstavljaš grubo“, rekla je smireno. „Ali moraš da postaviš granice. Imaš pravo na svoj život. Pomozi im, posećuj ih, ali jasno stavi do znanja dokle dopire njihovo pravo da odlučuju umesto tebe.“
Teodora je uzdahnula. „To su moja majka i baka. Odrasla sam bez oca. Sve su učinile za mene. Ne znam kako da im bilo šta zamerim, a kamoli da ih povredim.“
„Ne govori se o zameranju“, nastavila je Kira tiho. „Govori se o zaštiti sebe.“
Zatim je, posle kraće pauze, dodala: „Ako misliš da je tebi teško, trebalo bi da čuješ kroz šta sam ja prošla. Moja majka i rođene sestre umalo mi nisu uništile život.“
Teodora ju je zaprepašćeno pogledala. „Kako je to moguće?“
Kira je na trenutak zaćutala, pa započela:
„Odrasla sam u Majdanpeku, malom mestu u susednom okrugu. Sa sedamnaest godina doživela sam svoju prvu ljubav. Bila je iskrena i snažna, ali… nije se završila onako kako sam zamišljala.“
„Zar nije bila uzvraćena?“ upitala je Teodora.
„Jeste“, potvrdila je Kira. „Pavle Novak i ja voleli smo se istinski. Međutim, sudbina je imala drugačije planove. On je upisao fakultet, a meni je falilo svega pola boda da prođem. Pred nama je bilo najmanje šest meseci razdvojenosti.“
Uoči njegovog odlaska šetali su celu noć, pokušavajući da produže svaki trenutak. Pred zoru, promrzli, popeli su se na seno u staroj štali iza kuće. Među njima nije bilo ničega osim poljubaca, zagrljaja i dečjih obećanja o vernosti. Zaklinjali su se da će čekati raspust i ponovni susret.
„Zaspali smo zagrljeni, kao dvoje klinaca“, nastavila je Kira tiše. „A kad je svanulo, probudila sam se u panici. Brzo sam protresla Pavla, uplašena da nas neko ne zatekne…“
