— Trudio sam se! Hteo sam da te iznenadim! — izleteo je, gotovo se pravdajući.
— Iznenadiš? — nasmejala sam se, ali bez imalo vedrine. — Prodaja mog stana ti je iznenađenje?
— Pa da! Da ga prodamo i uzmemo kuću! Pravu kuću, normalnu, za porodicu!
— A zašto? — pitao je iskreno zbunjen, kao da mu pitanje nema smisla. — Ti si mi žena! Mi smo porodica!
U tom trenutku mi je sve postalo kristalno jasno. Za njega reč „žena“ nije značila ravnopravnog saputnika, već dodatak njegovom životu. Nešto čime se raspolaže, bez potrebe za pitanjem ili objašnjenjem.
— Zato što više ne želim da se odričem sebe zarad tuđih odluka — rekla sam tiho, ali čvrsto.
— Govorim o tome da ljubav nije vlasništvo. Kao ni brak.
Zavladala je tišina. Kiša je uporno lupkala po staklima, sat je negde u pozadini otkucavao vreme. Dejan Despotović je gledao u pod, ja u njega, i shvatala da sedim naspram čoveka koji mi je postao stran.
— Sve si upropastila — izgovorio je napokon.
— Ne — odgovorila sam mirno. — Samo sam prestala da se pravim da ruševine ne postoje.
Zgrada stare škole iz devetnaestog veka bila je obavijena skelama, ali se i ispod cerade i metala naslućivala nekadašnja elegancija. Stajala sam na trotoaru, zabačene glave, posmatrajući fasadu.
Dejan je otišao pre tri dana. Spakovao je stvari, rekao da razmislim o svom ponašanju i nestao. Možda zauvek, možda ne. I, začudo, nisam osećala bol. Tugu da, ali ne i onu razarajuću prazninu.
— Nevena! — dozvala me je Tamara Dimitrijević, vođa projekta. — Kako si? Spremna za spasavanje još jedne lepotice?
Okrenula sam se i nasmešila. Tamara je bila od onih ljudi koji u starim zdanjima vide potencijal, a ne teret. Kao i ja.
— I više nego spremna — odgovorila sam. — Šta imamo ovde?
Kad smo ušle unutra, zastala sam bez daha. Drveni podovi, visoki plafoni, ornamentika — sve je vapilo za obnovom, ali konstrukcija je bila zdrava. Čvrsta osnova.
— Misliš da može da se spase? — pitala je Tamara, pokazujući na ispucali zid.
— Naravno — rekla sam bez oklevanja. — Potrebni su vreme i strpljenje.
Dok smo obilazile prostorije i pravile planove, u meni se budio poznat osećaj: uzbuđenje pred radom, radost stvaranja. Znala sam da će ova zgrada ponovo živeti.
U jednoj sobi ugledala sam svoj odraz u starom prozorskom staklu — blago iskrivljen, ali moj. Gledala sam sebe i pomislila: nekada sam obnavljala kuće. Sada obnavljam sebe.
I u tome nije bilo ničeg pogrešnog. Naprotiv, bilo je ispravno. Bez dobre osnove, nijedna građevina ne opstaje, ma koliko lepa bila spolja. Isto važi i za ljude.
— Nevena, da li se kaješ? — upitala je Tamara iznenada. — Zbog stana, mislim. Čula sam da si ga poklonila fondu.
Još jednom sam pogledala svoj odraz u starom staklu.
— Zgrade treba da služe ljudima, a ne obrnuto. A ljudi moraju biti slobodni — čak i od sopstvenih zidova.
Tamara je klimnula glavom, možda ne razumevši do kraja.
Ali ja jesam. Konačno sam shvatila šta znači biti kod kuće — ne u stanu, ne u braku, već u sebi. I to se ispostavilo vrednijim od bilo koje nekretnine.
