— Hajde, uđi brzo! — ushićeno je uzviknula Teodora Cvetković, sklanjajući se sa vrata. — Daj da ti pomognem oko torbi.
— Hvala ti, ljubavi — nasmešio se Mihailo Pavlović dok je spuštao kese u hodniku. — Najlepše je vratiti se kući.
Prešli su u dnevnu sobu okupanu popodnevnim suncem koje je klizilo preko Teodorinih akvarela razmeštenih po zidovima. Mihailo je zastao ispred slike na kojoj je bilo prikazano šumsko jezero, dugo je posmatrajući, pa blago odmahnuo glavom u znak divljenja.
— Ovo je zadivljujuće — tiho je rekao. — Svaki put kad je pogledam, iznova me iznenadi koliko si talentovana.
Teodori su obrazi planuli od zadovoljstva.
Na prozorima su u keramičkim saksijama stajale njene omiljene ljubičice, listovi su im se protezali ka svetlosti.
— A ove male lepotice daju poseban šarm prostoru — dodao je Mihailo prilazeći prozoru. — Stvorila si pravi mali raj.
Srce joj je bilo puno. Osećala je da je napokon pronašla čoveka koji razume njenu potrebu za bojama, svetlom i tišinom stvaranja.
Pola godine kasnije stajali su pred matičarem. Skromna ceremonija, nekoliko bliskih prijatelja i buket belih ruža u Teodorinim rukama. U prvom redu sedela je Svetlana Rakić, Mihailova majka, ukočenog držanja i hladnog izraza lica. Teodora je osetila njen ispitivački pogled koji se zadržao na jednostavnoj beloj haljini bez ikakvih ukrasa.
Na svadbenom ručku bila su postavljena samo tri stola. Atmosfera je bila prijatna, čule su se čestitke i smeh, ali Svetlana Rakić nije skidala kiseli izraz sa lica.
— Nekada su mlade bile daleko skromnije — rekla je dovoljno glasno da je svi čuju, obraćajući se ženi pored sebe. — Nisu imale potrebu da se toliko ističu.
Teodori se grlo steglo. Njena haljina bila je zatvorena i nenametljiva. Mihailo je, zadubljen u razgovor s prijateljima, ostao nesvestan majčinih otrovnih primedbi.
Prvi meseci braka prošli su brzo i skladno. Ujutru je Teodora kuvala kafu dok je Mihailo postavljao sto. Uveče bi zajedno sedeli u spavaćoj sobi, a on bi pažljivo proučavao njene nove radove.
— Ispričaj mi kako je nastala ova slika — govorio bi pokazujući na pejzaž sa brezama. — Gde si je radila?
— Kod drugarice na vikendici, prošlog leta — odgovarala bi sa osmehom. — Pogledaj kako se svetlost lomi kroz krošnje.
Preuredili su dnevnu sobu da bi napravili više mesta za njen štafelaj. Mihailo je predložio da okače veliko ogledalo naspram prozora.
— Tako će soba dobiti više svetla — objasnio je, grleći je oko ramena. — A tvoje slike će doći do izražaja.
Na kauču su, listajući časopise o enterijeru, planirali sitne prepravke i sanjali o renoviranju.
Tri meseca kasnije zazvonilo je zvono. Na pragu je stajala Svetlana Rakić sa tortom u jednoj i buketom hrizantema u drugoj ruci.
— Došla sam da obiđem mladence — saopštila je ulazeći bez čekanja poziva. — Popićemo čaj i malo porazgovarati.
U dnevnoj sobi joj je pogled odmah pao na prozor.
— Ove ljubičice samo skupljaju prašinu — primetila je hladno, dodirujući listove. — U kući mora da vlada besprekorna čistoća.
Teodora je zbunjeno ćutala. Svekrva je potom polako skrenula pogled ka zidu prekrivenom akvarelima, zastala na trenutak i spremila se da izgovori sledeće reči. —
