— …šta je to? — upitala sam, primetivši na gornjoj polici staru, izlizanu svesku sa pohabanim koricama.
Bosiljka Vasić je podigla pogled i malo se zagledala, kao da pokušava da prizove uspomenu.
— A, to… — reče tiše. — Njegov dnevnik, čini mi se. Poslednjih godina je često nešto zapisivao. Govorio je da tako slaže misli, da mu bude lakše.
Uzela sam svesku gotovo sa strahopoštovanjem. Papir je požuteo, mastilo izbledelo, a rukopis neravan, grub, kao da su reči izlazile teže nego što je želeo.
„Danas su na televiziji prikazivali prilog iz Subotice. Pitam se da li je Svetlana Molnar tamo… i Nevena Babić. Bože, samo da ih još jednom vidim.“
List dalje.
„Ponovo proleće. Koliko ih je već prošlo? A ja i dalje ovde. Sam. Stari tvrdoglavi magarac…“
Još jedan zapis, kraći, ali bolniji:
„Zašto sam tada bio takav prema njoj? Svetlana Molnar je bila u pravu. Trebalo je da je pustim. Sada je kasno…“
Naglo sam zatvorila svesku. Grlo mi se steglo, a oči napunile suzama koje više nisam mogla da zadržim.
— Polako, dušo — Bosiljka me blago potapša po šaci. — Sve je kako treba. Došla si. Dočekao je, na neki način. Nije uzalud čekao.
Samo sam klimnula, brišući obraze.
U tom trenutku začulo se kucanje na vratima. Na pragu je stajao mladić, visok i pomalo nesiguran, kao da razmišlja da li je pogrešio kuću.
— Dobar dan — promrmljao je. — Vi ste… Nevena Babić?
Potvrdno sam klimnula, još zbunjena.
— Ja sam Ognjen Stamenković, komšija. Gledao sam vam krov. Jedna crepna ploča je naprsla. Ako padne jača kiša, prokišnjavaće. Mogu da sredim, ako vam znači pomoć.
Bosiljka Vasić ga je pogledala ispod oka, s osmehom koji je mnogo toga govorio.
— E, Ognjene, baš si se pojavio kad treba! Nevena Babić je taman razmišljala kako bi joj dobro došao neko vredan.
Otvorila sam usta da se pobunim, ali sam zastala. Zašto da ne?
— Hvala vam — rekla sam mladiću, sada već smirenije. — Zaista bih bila zahvalna.
— Odlično. Onda ću svratiti ujutru, pre podne, da to završimo.
Kada je otišao, Bosiljka mi je namignula.
— Dobar je to momak. Vredan, pošten… i slobodan.
— Molim vas! — pobunila sam se, osetivši kako mi lice gori. — Zar ste već počeli da me udajete?
Starica je slegla ramenima, kao da je to najprirodnija stvar na svetu.
— A što da ne? Možda ovde i ostaneš. Kuća je dobra, deda ti je ostavio pravo blago. Grehota bi bilo da propadne.
Htela sam da kažem da imam posao u gradu, svoj stan, ustaljeni život. Ali pitanje me preseče iznutra: da li zaista želim da se vratim?
U grudima mi se javio neobičan mir. Kao da sam, posle dugog lutanja, konačno spustila kofere.
— Znate šta — izgovorila sam polako — hajde da skuvamo još čaja. Pričajte mi još o dedi. I o Despotovcu. Imam osećaj da tek počinjem da upoznajem sve to.
Bosiljka Vasić se nasmejala toplim, gotovo majčinskim osmehom.
— Naravno, dete. Noć je duga, stignemo sve.
Sumrak je već prekrio dvorište. Vetar je tiho prolazio kroz krošnju stare jabuke — one koju je, kako sam sada znala, moj deda posadio kada se moja majka rodila.
Sedela sam u staroj fotelji koja je škripala pri svakom pokretu, slušala Bosiljkine uspomene i osećala kako se u meni nešto polako spaja. Kao da se delovi mog života, do tada razbacani, uklapaju u celinu.
Sve mi je govorilo da je ovo tek početak. Prva stranica jednog novog poglavlja. Možda ću baš ovde, u ovom tihom mestu koje sam nekada smatrala zaboravljenim, pronaći ono što mi je nedostajalo usred gradske vreve.
Vreme će dati odgovor. A do tada — slušaću. Učiću. I pokušaću da zavolim ovaj dom onako snažno kako ga je voleo moj deda.
