I kao da je time probijena neka brana, Slađana Đokić je, protiv svoje uobičajene zatvorenosti, počela da govori o sebi. Ispričala mu je o bolesti kroz koju je prošla, o svemu što je ostavila traga i na telu i na duši. Priznala je, gotovo šapatom, da se ponekad oseća unakaženo, manje vredno, kao da nosi pečat koji svi vide.
Teodor Radivojević je nije pustio da završi.
— Čudno mi je da to govoriš — prekinuo ju je blago. — Na tebi se ništa ne primećuje. Slađana, ti si očaravajuća. Zračiš nečim što nema veze sa spoljašnjošću. Zaista si prelepa.
Ona ga je zbunjeno pogledala.
— Kako se ne primećuje? — uzvratila je iskreno. — Kod tebe se, recimo, gotovo i ne vidi. Ta tvoja jedva primetna hramljavost… muškarcima to čak daje poseban šarm.
— Zar zaista tako misliš? — upitao je iznenađeno.
Po njenom pogledu shvatio je da ne govori iz sažaljenja.
Od tog dana više se nisu razdvajali. Sa obale na kojoj ih je sudbina spojila vratili su se zajedno, kao par. Prošlo je petnaest godina od tada, a oni se i dalje rado vraćaju na to mesto. Kažu da je to njihova tačka oslonca, njihov tihi podsetnik na početak sreće.
Kada je, ubrzo nakon venčanja, Slađana saznala da je trudna, obuzeo ju je strah. Lekari su je nekada upozoravali da, posle svega što je preživela, majčinstvo možda neće biti moguće. Ipak, novi pregledi pokazali su da se njeno stanje promenilo nabolje i da nema prepreka. Uverena je da je ljubav učinila ono što medicina nije mogla da obeća.
I Teodor i ona su, uoči braka, imali osećaj nestvarnosti — kao da im se događa nešto što nisu zaslužili. Vratili su se običnom životu, ali bez stida, bez skrivanja. O prošlosti retko govore; ne zato što boli, već zato što više nema moć nad njima.
Na proslavi njihove kristalne godišnjice, ćerka Milica Krstić, uz oduševljen smeh, razbila je staru, odavno nepotrebnu vazu. Roditelji su je ohrabrili — rekli su da je to za sreću.
I tada je Slađana, iznenada, zamolila muža da kupi tamnocrvene ruže. Tek kasnije je shvatila da je nekada tvrdila kako ne podnosi tu boju.
Izgleda da je to zaista ljubav.
Oni ne vide jedno na drugom ožiljke niti mane. Teodor Radivojević i Slađana Đokić jednostavno uživaju u svakom danu koji im je dat. Dugo su, nesvesno, koračali ka toj radosti, ne usuđujući se ni da pomisle da život ume da bude toliko darežljiv.
