Nisam se okrenula. Stegla sam dršku kofera, otvorila vrata i zakoračila napolje.
— Ja ću, izgleda, krenuti — dopro je do mene glas njegovog šefa iza leđa. — Ova proslava baš i nije ispala kako treba.
Za njim su zaškrgutale stolice, neko je tiho opsovao, čuli su se zbunjeni, prigušeni razgovori i nesigurni koraci prema izlazu. Vrata stana zatvorila sam pažljivo, gotovo nežno, a onda se uputila niz stepenice, osećajući kako mi srce udara, ali ne od straha — već od odluke.
Napolju me je dočekao svež vazduh. Veče je bilo prohladno, ali hladnoću nisam osećala. Kofer je bio lagan; ponela sam samo najnužnije — nekoliko stvari, dokumenta i novac koji sam mesecima krišom odvajala. Zastala sam ispred ulaza i podigla pogled ka prozorima. Svetlo je i dalje gorelo. U mašti sam jasno videla Rastka Vukčevića kako stoji nasred dnevne sobe, okružen praznim tanjirima, loncem sa makaronama i neplaćenim računima razbacanim po stolu.
Telefon mi je zatreperio u džepu. Nisam morala ni da proveravam ekran — znala sam ko zove. Ipak, nisam imala šta da mu kažem. Sve je već bilo izgovoreno, ili prećutano predugo. Drugarica me je čekala kod sebe; još pre nedelju dana rekla sam joj da ću doći, ako skupim hrabrosti.
Krenula sam prema autobuskoj stanici. Mobilni je ponovo zavibrirao, pa još jednom, uporno. Izvadila sam ga, isključila ton i vratila u torbu. Nisam želela više da slušam ni objašnjenja, ni izvinjenja, ni ljutnju.
Neka sada sam sedi za stolom i jede svoja rebarca. Neka sam deli frižider, sam sa sobom. Ja više neću sedeti pored njega dok žvaće pred televizorom, dok se ja gušim u jeftinim makaronama i tišini.
Autobus je stigao brže nego što sam očekivala. Smestila sam se do prozora i naslonila čelo na hladno staklo. Zatvorila sam oči. Ispred mene je bilo nešto neizvesno, možda teško, ali to nepoznato pripadalo je meni. Samo meni. U tom novom prostoru nije bilo Rastka Vukčevića, njegovih dimljenih specijaliteta ni podsmešljivog osmeha.
Ispostavilo se da je jubilej ipak uspeo. Samo ne onako kako je slavljenik planirao.
